Povezanost

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.

Čisto da otopim zaleđenu stranu

Hoću ja da pišem, ali čim sednem glava počne da mi pada na tastaturu.
Hoću i da ispričam svašta, ali čim pokušam da poređam to svašta po nekom redu, zagledam se u jednu tačku i skoro počnem da zviždućem zaboravivši šta sam ono htela...
Hoću i da iskoristim vreme ali mi je vreme davno reklo da je ono tu da iskorišćava mene i tek sad počinjem da se mirim s tim.
Hoću da probudim zaspale reči, ali su one tako tvrdo usnule da su istisle san na javu i još uvek učim u njemu da se snađem.
Hoću da izvedem inspiraciju u šetnju, ali se ona prepustila kućnom leškarenju, gugukanju i kaže da se troši već dovoljno u rimovanju uspavanki.
Hoću i da podelim neka osećanja, ali su ona sada toliko svakodnevna i obična, sama sebi dovoljna, da me primoravaju da ispred pletenja rečenice samo slegnem ramenima...i odustanem.
Hoću da napišem pesmu i toliko ih već imam po onim 'drafts' odeljcima, ali mi uvek ponestane vremena, a znate kako je, ako se pesma ne isprati u dahu, u trenutku...bar ja više ne mogu da joj se vratim...
Hoću i da prepričam kako je to kad vas dvoje stvorite novi život, pa on izađe iz tebe, pa raste, pa se ti zaljubiš u njega i više ništa ne bude bitnije od toga, ali onda sednem umorna i pomislim, Bože, ničeg prirodnijeg na svetu...
Svaki dan se po enti put uveravam da je priroda čudo vredno svakodnevnog divljenja. Da su obične stvari najneobičnije i da ih je jako teško pojmiti. One se žive. Razmišljanje ne može da dočara događanje.
A strah u svemu tome polagano bledi, jer se toliko puta obrukao trčeći ispred događaja...
Da smo živi i zdravi.
Treba se bacati u vatru i ne razmišljati o njoj...

Vrzmarije po glavi

Otkotrljalo se još par nedelja, ponedeljaka, još par puta 1. u mesecu, pa hop skočiš na 10, zapneš o trideseti, kad opet prvi i tako u krug... Ko još ima vremena da obraća pažnju na vreme? Prolaznost je i tako brža od misli, ne znam otkud ovoj poslednjoj ideja da pokušava da je pojmi?
Ne znam više ni da li mirise volim zbog mirisa ili zbog onog na šta me podsećaju. Lipa... Lepa sama po sebi ili zato što cveta početkom raspusta?
Nešto razmišljam, ova kap sadašnjosti mi se prevrće po dlanovima, možda bi bio red da je progutam? Svi je gledamo u nadi da opstane što duže, da nam je oči budu punije, da ne isklizne, kao da kiša više neće pasti ili kao da se nećemo nikada više oznojiti. A znamo koliko je to apsurdno.
Neću u korak s vremenom! Jer, ako smo blizu, vrlo brzo se posvađamo. Bolje da vreme ide svojim putem, a ja svojim. I da ga merim u mirisima, ukusima, slikama... Mada, te mere bi opet preuzele tron. I uzjahala moj krhka leđa. Hm...
Nekako bih da prestanem da merim. Da se bezopasno, bezazleno zaboravim. Jer, lakše je veru svesti na računaljku i žmureti pred odbrojanim nam koracima. A teže je nežno češljati misli i odgovorno plesti pletenice uzročnosti. Koje se vide u toj kapi što se prevrće po dlanu. Kojoj je svejedno da li smo mi tu zbog nje ili ona zbog nas. I, ko nam dade pravo da se smeštamo u centar? Niko, sami smo ga uzeli. Pogrešno vaspitanje.
Iskreno, negde duboko verujem da ću shvatiti kako su to uzrok i posledica jedno te isto, prelomljeni u istoj tački i istom trenutku ovog neobjašnjivo logičnog Univerzuma...
Kako?

Greške, zbilja, ozbiljnost i uobrazilja

Muče me greške. Ko mi je kriv pa im to dopuštam. U trenutku ih preozbiljno shvatim i ustupim im tron sa kog gledam na svet, skliznuvši u kratkovidost. Možda mi se u glavi zamene pojmovi greha i greške, pa se uplašim, u veri svojoj neutemeljenoj - i tako im je isti koren, a greška ispadne kao mlada kći greha obolela od prve palatalizacije.
Prinudim se da sebi objasnim da je greh samo proizvod zloupotrebe čovekove slobode prema Bogu, kršenje normi i načela koja su u skladu sa prirodom te, otuda, se greška mora odvojiti od ove ozbiljne definicije i ublažiti opravdanjem trenutne bezglavosti i propraćenog pokajanja.
Mučeći se da iscrtam granicu (a granice su same po sebi opasan vid zabave) između slobodne volje i predodređenosti, pokušavajući da se predam i poverujem da nismo mi ti koji delaju tj. da u maloj meri u kojoj to jesmo, barem očistim glavu od prljavih misli i doprinesem tamo nekom zamišljenom planetarnom nivou harmoničnosti, na koji smo svi prikopčani i kvarimo ga ili ga popravljamo, malo po malo, napravim grešku, ispred koje sednem i gledam je, ne verujući.
Nije da tražim opravdanja, nego me zaintrigira njena pojava i dalji razvoj dešavanja koji ona za sobom povlači i trenutak spoznaje do kog doprem samo ako ostanem hladne glave, te dođem do zaključka da je greška našla svoje mesto u pravom trenutku, na pravom mestu, pomerajući moj fokus i vraćajući me u prepuštanje. U veru u nedelovanje. U odsustvo napora. Ko zna kad sam je naručila... a u neznanju isporuku nisam prepoznala.
Greška nije greh... Iako su rođaci. Greh je opasan stanar i glavni mučitelj duše. Kamen spoticanja zdravog čoveka i gorak začin u društvenoj supici.
Verući se po faltama vela stvarnosti, ostaje mi samo da se molim da greške tuđe ne sudim a da mi sopstvene ne pregreju glavu... I tako me je već dosta puta potkačila instant karma.
A svaka greška drugačije izgleda kroz prizmu vremena i iskustva.

Trening mudrost gradi

Sve je apsolutno relativno. U isto vreme spolja klimavo, labavo, nestabilno a čvrsto, nepromenljivo, možda samo savitljivo, iznutra. Da ne kažem zapisano. Da ne kažem tačno onako kako treba. Ispašću sujeverna..
Koliko god vulgarno izgledala, moja predstava je krajnje naivna: čini mi se da je život veliki kondom navučen na uskovitlanu masu energije. Da smo mi, takođe, pokretna gustina izdvojena od ostalih samo tim kondomom (kod ljudi) zvanim koža, slepljenim sa Majkom Zemljom. I ne možemo iz njega napolje. Osim ako nemamo sreću da nam zarađena mrva svesti u tom šetajućem a zarobljenom organu ne ejakulira i doživimo blaženstvo.
Zalepljene su nam oči, duboko su nam urezana čula, te smo slabo sposobni da ukapiramo ko smo i šta smo ispod gumenastog omotača. Robovi misli, koje jedva naučimo da krotimo ne bismo li ropstvo okrenuli u svoju korist, patimo od preplavljujućih emotivnih zemljotresa. Šibaju nas uticaji s polja, htenja iznutra, bivstvovanje nam se svelo na spoljašnji omotač, dok ona uskovitlana masa iznutra podrhtava želeći da se stopi sa svojim ostalim, naizgled odvojenim, tužnim parčićima i ponovo postane jedno - vir harmoničnog haosa. Večiti ples.
I, onda, te misli... U datom trenutku ti nisu prijatelji. A živite zajedno gurajući se unutar kondoma. I sve bi da ih raspustiš, otreseš sa sebe, oduvaš sa ramena, a ne znaš kako! Hoću da mislim o lepom, a glava ključa. Hoću da se opustim, a ramena su vekovima ukočena. Treniranju misli nikad kraja... Zapitam se, na koju sam se to sklpoku prikopčala nekad (na početku vremena) i povukla toliko pogrešne struje?
Sreća u nesreći je što ne vidim jednodimenzionalno. Što se nežni talas blaženstva na tren prikaže, iako kratkotrajan barem pristupačan. Što polako shvatam da su nas na napor navikli drugi i da nas samo on odvaja od mira. A strah može biti mudra učiteljica. Ako ne pobegnemo uplašeni. I tunelima mračnog raspoloženja je ograničena kilometraža.
Više se ne plašim pucanja kondoma.

Nešto, ništa, belina, šupljina i puna praznina

Vreme se kotrlja niz padinu života u obliku smrskanih klikera i tek kad neki od njih zapne za neravninu na tlu, počasti nas sećanjem. Što neravnije tlo, to više uspomena. Što različitiji dani to ih se bolje sećamo. Iz tog razloga slabije pišem, jer se slabije sećam onog juče od prekjuče, one misle od pre prethodne, dok ova zimska hibernacija uspavljuje ideje i ušuškava pokrete.
A da sedim i pišem o praznini u glavi, o belini na slici ili o šupljini prostoru nagoveštava da će ishod biti jednako nezanimljiv kao i pokušaj. Međutim, poučena iskustvom da predosećaj ume da prevari, ipak sedam da prekinem ovaj niz dana bez nizanih slova.
U staroj dobroj trci sa vremenom, ponovo mu kaskam za petama, kašljući prašinu slobodnih trenutaka, skupo plaćenih i budzašto prodatih. No reših da se ne uzbuđujem i poverujem da sve što radim sebi radim i to ja, sama, niko drugi, jer se, ipak, na kraju sve vrti oko nas i samih nas. Ostali su samo statisti, dekor, zaslužena il s mukom zarađena pozadina, kako bi nam pokazali nas same, vodeći nas nežno za ruku, ili saplićući nas. Otud neko smisli onu smešnu: 'Život je nekome majka a nekome maćeha.'
Razmišljam zašto ne pišem, kakvi su to periodi, faze, raspoloženja, toliko različiti... U nekima pišeš ulicom, u drugačijim uzdišeš za stolom i podlegneš videoigrici koja ti samo izgricka nerve. Različita stanja. Prva i druga.
Čak sam poverovala da mi se ne piše zato što ne čitam. A ne čita mi se, zato što sam pod pritiskom. A pod pritiskom zato što sam se uplašila različitih stanja. A strah je stvarno umarajuće stanje kog se, evo upravo, javno odričem, pred svima, dok pred sobom to moram obavljati svaki dan po malo, inače zaboraviš, pa te ponovo saleti iza ćoška...
Sve u svemu, konačno mi pade šaka inspirativno štivo, i u čast mu, moram da viknem svetu: čitajte Gorana Petrovića, kroz čije tako neprimetno ime odzvanjaju pune, site, predivne, vešto skovane, mudro sklopljene, gipko izvijene, prebogate rečenice, posle kojih ti dođe da i ti sedneš da pišeš, koliko god tome nedorastao bio...
Nema, valjda, pisanja bez čitanja. A možda i grešim. Možda je samo reč o stanjima u kakvim se probudiš...

Svrstavanje

Inače ne volim da uopštavam, ali danas mi se baš to radi. Svako je posebno čudo prirode, ali se ipak možemo svrstati u neke kalupe. Pade mi na pamet da mi se čini da postoje tri grupe ljudi. Postoje ljudi koji svaki dan nacrtaju svoj dan. Lepo, raspale četkicom po platnu, odaberu nijanse, umešaju boje i šaraju, slikaju, izražavaju ono što im je na duši ne mareći kom pravcu pripadaju i šta će obesna kritika da im prilepi. Postoje, zatim, ljudi, koji misle da im je dan već unapred naslikan. Nacrtan. Kako hoćete. Imaju želju da dodaju svoju boju, imaju zgrčene ideje u umu, ali čvrsto veruju da se ne sme unerediti već određena slika i prepuštaju joj se, jer 'tako treba'. Srećniji su oni koji vole tu svoju već dovršenu sliku i uživaju u njenoj izložbi svetu, a manje srećni su oni koji bi je rado prepravili, kojima nije po ukusu, ali misle da nemaju talenta i da se četkica ne sme uzimati u ruke. Čekaju da kane kap kiše i razmuti boje. Da se nešto samo promeni. U treću grupu bih stavila one koji žive u zbunjenosti verujući da je dan već nacrtan, žarko želeći da ga prefarbaju, jedan dan misleći da imaju puno pravo na to, drugi dan predajući svemoćni kist slučaju i padajući u očaj jer nemaju ideju, klateći se na granici između dve vatre, nesigurni u svoje sposobnosti kojima su do juče gospodarili. Nesposobni da se dive već naslikanom danu i nesposobni da ga naslikaju. Ili sposobni na kratko. U zavisnosti od snage za opiranje, opstaju u sredini, lutaju po limbovima dok se ne spotaknu i ne upadnu u jednu od prve dve grupe. Ova treća grupa bi mogla biti privremena zona. Čistilište u maloj galeriji pred izložbu u muzeju.
Volim da mislim da znam i da smem da slikam.
Mada me nekad slika zadivi i ostanem godinama ispred nje posmatrajući je.
Nego, ne znam zašto me u poslednje vreme golica četkica koju bih najrađe slomila jer su mi ideje umorne i spava im se u 8, a na ovoj naslikanoj je zašlo sunce još pre par meseci i kaže da neće izaći do marta....