Da vidimo kuda će odvesti...

EPP

2010-09-04T22:34:00.000+02:00

http://kreativnaravan.wordpress.com/

Novi snovi

2010-08-31T22:07:00.004+02:00

Preksinoć sam sanjala neki napušteni grad. Na vrh brda. Ne znam zašto smo po istom bazali. Ne znam ni ko smo bili 'mi'. Ambijent je bio blago zastrašujući i ne sećam se zašto privlačan. Videli smo nešto lepo u tom kršu. Malo niže se nalazilo vrlo čudno selo. Ne sećam se zašto je izazivalo čuđenje. Niti što nas je podilazila jeza od stanovnika. Sećam se samo bilborda na kom je bila uspravna figura crnog čoveka - da li sprženog ili samo crnca, na čijoj glavi je u turskom sedu sedela 3 puta manja žena, blaženog izraza lica. Pisalo je: učinila sam lošu karmu i dobila mrtvog muža. Mi smo shvatili (!?) da na taj način drže ljude pod kontrolom, da čine samo dobro.

E, sinoć sam sanjala nešto sjajno: nekako se obreh na Mesecu. Kad tamo, ljudi oru, sade, može da se diše bez boca, nailazim na divno zasađeno cveće u raznim bojama. Razmišljam: ' Koja budalaština od priče da ovde nema života.' Ljudi ga već uveliko naseljavaju. Pri tom se do Meseca stiže preko vode. Plovi se. Razmišljam u snu: ' U kakvim smo zabludama'. Gliseri sa Zemlje jure gore...

Iz malog u veliko

2010-07-19T22:34:00.003+02:00

Zanimljivo je koliko primećujemo loše i zanemarujemo dobro. Tačnije, mislimo da se to dobro podrazumeva, te mu ne pridajemo važnost. I tako svaki dan. Pretvarajući male stvari u velike, male zaborave u velika zapostavljanja, male lenjosti u velike nemogućnosti i tako dalje...
Eto, na primer, događaja koji me je na ovo podsetio: uhvatiše me danas tri talasa štucanja. U prvom talasu mi je bilo smešno, jer se ne sećam kada sam poslednji put štucala i ne okrenuvši se za sećanjem, prestalo je. Drugi talas me je uhvatio u nezgodnoj situaciji, pokušavala sam da sprečim, trajalo je duže od lanca neuspešnih pokušaja da prestane, malo me nerviralo a onda, ponovo, ne primetivši, nestade. Treći put me je već malčice zabrinulo, zabolelo, ali i ponukalo da se setim kako je protekla dva puta prestajalo, no bezuspešno. Primoralo me je da tražim način da ga prekinem ali i da hvatam taj neuhvatljivi tren kada nestaje i kada ga briše zaborav. Interesantno je što ni u jednom talasu nisam primetila kada je prestalo. Satima kasnije. To jest do sledećeg.
Naravno, nisam uhvatila trenutak. Prestalo je, ne znam kad. Niti kako. Pijenje vode naopačke nije upalilo.
Podstaklo me je da razmislim o tome koliko smo, u tim trenucima kada nam nešto jako smeta, skoncentrisani da to promenimo i koliko smo nemarni kada uspemo i kada realnost bez te smetnje postaje, ne olakšanje, nego neka osrednja ravan koja se kao takva podrazumeva. Nezahvalnost i pospanost u paketu.
Isto se desi sa glavoboljom, koja je centar našeg sveta dok traje i koju ne primetimo kad ode, niti proslavimo momenat olakšanja. Isto se dešava na mnogim životnim planovima.
Preskakanje u bolje briše sve stepenike koji su nas dotle doveli, zbog čega tonemo u dubok san iz kog se ne vidi divna stvarnost u kojoj smo bogataši jer smo siti, presrećni jer se krećemo i sve ono što nam zvuči patetično u mrzovoljnom slepilu...

Potreba za konstruktivnim

2010-06-04T22:45:00.006+02:00

Ispadne da se radi o nekoj hrpi novih brojki, drugačijih od prošlih, od onih kada sam poslednji put pisala. Datumi, vreme... Smenjuju se brojevi, oduzimaju se i dodaju, čak uspevaju da stvore i neku brigu u glavi zbog munjevitog menjanja, neki pritisak. Izmišljotina...
Ali, ne, ovog puta ću samo lenjo odmahnuti glavom. Neću im dopustiti da me umore.
Dakle, sedoh da pišem, jer mi se učini da se nagomilalo nekih pobrkanih utisaka, slika, koje bih pisanjem rasvetlila, ali se dogodi sledeće: prebučna svirka u blizini. Dekoncentriše. Dovoljno da ne čujem jasno sopstvenu misao. Izgleda da nije tako blizu površine. Moj problem.
Izgleda da se u osnovi o tome radi: svi mi jesmo priključeni na neki isti izvor, ali nema svako jednaku moć da čuje i iščeprka ono što se na izvoru talasa. Otuda oni sa izoštrenijim čulima donose jasnije slike, i obratno.
Pitam se, zaista, gde spava inspiracija? Gde živi? Nikada isto dodirljiva, nikada jednako vatrena, uvek neočekivana, nova. Teče kroz svoje kanale.
Možda se na kraju samo jednostavno radi o uvežbavanju leve strane mozga, a možda o sposobnosti prepuštanja...
Meni se piše, ali me je ovaj punk festival ispred zgrade potpuno poremetio...

Bar ću prevesti nešto, da nisam ušla u prostor vaših glava zabadava:

Naiđoh na izazov izvesnog Will Bowena koji se sastoji iz sledeće mentalne dijete : treba provesti 21 dan, ne žaleći se, ne kritikujući (osim ako nije konstruktivno i druga strana može dato poboljšati i osim ako nije reakcija na povređenost), ne ogovarajući. Dopušteno je mentalno primetiti situaciju na koju bi se požalili ali je ne izgovoriti. Pa čak ni činjenicu da vas boli glava.

Smatra se da žalba čini samo da se osećamo još gore. Nasuprot žaljenju, pokušati proći kroz dan zahvaljujujći se.

Ukoliko se posle nekoliko uspešnih dana požalimo, treba čitav pokus pokušati iz početka.
Smatra se da je 21 dan nužan da bi se stvorila navika.

Evo, ja krećem od sutra. Znači od 5. juna....pa da vidimo kuda će odvesti.

:))

Želja

2010-03-18T21:49:00.003+01:00

Ja bih da...
... da se, kad udahnem, onaj unutrašnji deo mene, koji misli da je nevidljiv i kožom ograđen, sa užitkom prostre po svom tom prostoru, za koji misli da je njegov, da se protegne kao ujutru, posle dobrog spavanja, ispunivši svaki komad svog prostora do granica sa spoljnim svetom, da me popuni ne ostavljajući mesta ni jednoj rupi koja bi zjapila gladna širenja i sita praznine, da se, to unutrašnje ja, onako dobro izvali u telu u kom putuje, da budno miruje i spokojno bdi.
... a da, kad izdahnem, ovo spoljašnje ja opusti svaki zgrčen mišić, posebno one zaboravljene, nehotice zgužvane, da pri svakom pokretu glatko zapliva kroz prostor koji mu je dom, da mu svaki pokret bude ples uz muziku življenja, da ga vazduh i kretanje masiraju, da ga lakoća nikada ne izneveri, da, ne plašeći se vremena, druguje sa prostorom i da pliva, i da pliva... i uživa.
... da svako ovo oseti bar jednom, a onda da poželi da to oseti i drugi put, potom, opijeno, da to prizove i treći put, dok se osećaj ne rascveta u trajnost, koju kasnije treba samo redovno zalivati...
Nisu li nam najlepši poklon oni koji tako iskreno udobno sede u sebi?...

Maštaonica

2009-12-04T11:10:00.008+01:00

Život u decembru posivi. Bilo bi mi milije da pobeli, ali je ovo globalno zagrevanje očito podgrejalo i belu boju za koju nijansu. Iako ni siva nije ništa specijalno toplija. Čini mi se, čak, da je snežna zima nekad toplija od one ogoljene, bezbojne. I jeste. Sneg pada kad je temperatura iznad nule koliko se sećam. Sada nije hladno... samo je sivo.
Zanimljivo je koliko spoljašnje utiče na unutrašnje. Ta veza klimatskih uslova i raspoloženja. Kakva razlika u mentalitetu juga i severa. Španaca i Danaca. No, ne ubrajajmo one koji su ovladali svojim raspoloženjem. Nisam u toj grupi. Još uvek treniram produktivnost. I još štošta.
Leto je, nekako, stvoreno za lenstvovanje. Visoke temperature mi dobro stoje na plaži, uz vodu. Kada me okruži hladniji vazduh, postajem mnogo vrednija. Ništa lepše od olujnog dana koji grebucka po ugrejanom oknu i ne može mi ništa. Osim da pobudi inspiraciju. Nekoga utuče.
Baš zato pišem o ovome. Što sivilo ne mora da utuče. Ljudi se žale na kolotečinu. Jednoličnost. Kolotečina je stanje u kom želimo nešto da promenimo a ne možemo. Jer ukoliko su nam dani slični a mi u njima uživamo, nema mesta kukanju. Niti tako ružnoj reči. Kolotečina. Žabokrečina. Kretenčina. Ovaj sufiks 'čina' ima prilični snagu. Iako ne i istu ulogu u pomenutim rečima, samo me asociralo jedno na drugo ;) ...
Elem. Stara dobra boljka današnjeg doba, svi bi nešto da menjaju a misle da ne mogu. A želja za promenom u kandžama nemoći vodi ka sigurnoj patnji. Masu ljudi od saveta 'sve je to u glavi' boli ista.
Zato bi trebalo svakodnevno odvojiti malo vremena za maštanje. Ili, otvoriti Maštaonicu, kafić, sobu, klub, šta god, gde bi svako morao ili mogao da odmašta koji sat.
Da zamišlja, kiti, boji, macka, licka svoj svet. Da sebi dočara kakvo je vreme u tuđim glavama. U glavi deteta, bake, šalteruše.
Možda kroz tuđu glavu shvatimo da je i ona sebi centar sveta. I ona još otuđenija je sebi centar. I ona nama najdalja je svoj centar. I iz tih glava istina izgleda mnogo drugačije. I ja nisam ista ja, niti iko isti neko.
Možda bi se tako stvarnost više poštovala. I svaki dan, Sličan jučerašnjem, premda ni nalik.
Ovako, bez mašte, možemo samo da izmišljamo ružne reči. Tipa: kolotečina...
Ma ni dosada ne postoji. Aa.

Misli

2009-11-10T21:31:00.003+01:00

Kažu da treba svakog dana doći malo kod sebe. Meni je to najlakše kroz pisanje. Slova polepe misli po papiru. Da ne kažem ekranu, jer papiri, nažalost, polako ispadaju iz igre. Koliko god ih volela, više volim šume. Dakle, slova porobe misli, uobliče ih i onda, lepo, možeš da vidiš šta misliš. Kada samo mislim, razmišljam, nekako me taj vrtlog neobuzdanih rečenica razbaca po sobi. I što se više koncentrišem na to o čemu mislim ili ono čemu bih da mislim, proces mišljenja počne da buči i, na kraju, više ne čujem svoje misli. Tako da mi je lakše gledati sopstvene misli pišući, nego slušati ih misleći.
Eto, mislim ti ja danas nešto o mislima. Nema osobe koja ne misli. Uvek su me nervirali oni, koji su na pitanje 'o čemu razmišljaš?' odgovarali :'niočemu.' Kako je moguće ne razmišljati? , usledilo bi moje pitanje. Treba mi recept za to... Uvek su me oduševljavali oni, koji su uspevali da uhvate tok svojih misli i isprate te fascinante skokove asocija. Na taj način možemo da uhvatimo one pokvarene, ubuđale misli koje nas nagone na pogrešna zaključivanja. A, ogrćući se tim maslinasto-sivkastim učmalim mislima, oblikujemo svoju maslinasto-sivkastu stvarnost. Te se zaglibimo u problemu i uhvatimo se kako kupujemo hipnotišuće knjige koje ponavljaju: think happy thoughts, think happy thoughts!
Treba negovati svoje misli. Kod većine nas su vrlo krhke, sklone prehladama. Lako zakače grip. Teško se leče. Od bolesnih misli može i da se umre. Ozbiljno. Mogu da zaraze telo. Mogu, čak, da zaraze okolinu.
Treba ih prevaspitavati kad se obezobraze, buditi kad se uspavaju, maziti kad su tužne i krotiti kad podivljaju.
Mi smo naše misli. Verovatno i obratno, ali to nam je teže da prihvatimo. Kažu da postajemo ono što mislimo.
Zamišljam ih kao omotače oko zemlje. Omotače raznih vrsta. Oni kompaktniji, puniji misli, jače boje naše živote. Zamišljam da treba pomoći onom zlatno-žutom omotaču da slobodnije zasija, treba mu slati svetle, nasmejane, sigurne i zdrave misli. Stara komunistička: zajedno smo jači.
Eto, ispade priča. A samo sam htela da svratim kod sebe na kafu da vidim kako sam, šta radim...

Na korak od bajke

2009-11-02T21:51:00.006+01:00

Zamisli život kao bajku. Ne uzimaj ništa za (jako) ozbiljno. Tu nastaju problemi. Zamisli da smo tokom plutanja po svemiru, skliznuli sa oblaka na zemlju, birajući baš ove roditelje koje imamo, zbog nečega što smo od njih hteli da naučimo. Već sve izgleda manje ozbiljno i manje strašno.
Malo bismo ih više cenili...
Zamisli da lekcije ne moraju ležati zarobljene između korica knjiga, podjarmljene nekim naslovima, brojevima, nego da se slobodno šetaju ulicom i da nam se često pristojno predstave. Pokušaj da im ne zaboraviš ime.
Zamisli da se sve dešava onako kako želiš. I da je čitav život slika načina na koji razmišljaš. I da ti je jedini zadatak da se upoznaš sa svojim mislima, da ih pohvataš, prevaspitaš, bez uputstva, jer na ovoj planeti još ne znaju odakle misli dolaze. A misli ne možeš predvideti, skaču podivljalo sa teme na temu, sa zaključka na pitanje, sa sećanja na želju i kroje ti stvarnost. I ti misliš da je svet ovakav ili onakav jer čak ne možeš ni tolicko da se vratiš unazad i uvidiš da si ti taj svet smislio. Laknulo bi ti, zar ne?
Zamisli da je ovo nizak nivo video igrice u kojoj se nalazi ovaj tvoj lik zvani 'ja' i da je u njegovom svetu najvažnija borba, da se svi takmiče u raznim stvarima, da postoji tim koji organizuje čitavu vrstu i malo je ograničava da ne bi bila opasna za vlast, a glavno oružje kojim se tim služi je zastrašivanje. Zamisli da je tvom liku jedini zadatak da prestane da se plaši. Ubeđuju ga da mu treba ono što mu ne treba, i treba da mu pokažeš da je sve ono što mu je nužno upravo oko njega. Da ne troši pažnju olako.
Dani bi postali podnošljiviji.
Zamisli da zlo uopšte ne postoji, da nema demona, ni duhova, da je pakao puka pretnja i da postoji samo u obliku u kom ga sami sebi smislimo, da te uče da u školi da si sposoban za sve što poželiš ako to pravilno poželiš i ako time nikog ne povređuješ. Od čega bismo strahovali i sa kim bismo se trkali?
I još toliko toga. Zamisli profesore kako predaju u parovima. Zamisli ljubav u obliku lista, kučeta, oblaka. Zamisli najlepše osećaje na dohvat srca. Zamisli kako te vazduh koji udišeš svaki dan mazi po licu i rukama. Zamisli šlem koji ne propušta tmurne ideje i žvake filtere protiv ružnih reči. Zamisli da se umesto vojske mora učestvovati jednom godišnje u 'Igrama bez granica'. Zamisli da za svaki rodjendan dobijaš pesmu. Zamisli da je sve ovo san, stvaran kao stvarnost u snu.
Zamisli šta bi ti još obojilo istinu i onda, zamisli to još malo jače.
Dobro okićeno zamišljanje praktikovati svako jutro uz kafu, po mogućstvu i pred spavanje, ne obazirući se na piskave krike stvarnosti i ogrebotine sive svakodnevice.
Budjenje u bajci zagarantovano.

Znati il ne znati, pitanje je sad

2009-10-30T22:04:00.008+01:00

Ništa ne znam.
Dobro, nije da prepisujem od grka, i nije da znam da baš ništa ne znam, jer ponešto i znam, ali je istina da što više saznajem, sve više vidim koliko ne znam i koliko se udaljavam od zaokruživanja bilo koje vrste znanja, i koliko mu samo produbljujem rupu koja zjapi i preti da proguta svakog ko se nad njom nagne, dok se istovremeno u trenucima kad treba (meni van kontrole) pretvara u čvrsto tlo pod nogama, da bi se isto izmaklo čim se osetim suviše stabilno. Valjda tako nalaže dinamika života...
Ali sam daleko bliže onom ništa nego onom sve.
Isplivaju važni podaci, nikada neiskorištene strane reči, nekada davno pročitane priče, poput bljeska ničim izazvanog, oduševe te, ali, na bljesak ne možeš računati. Ne sine kad hoćeš... Zaborav je halava zver u kavezu do beštije neznanja.
Neko je rekao: znanje je kao krug, a neznanje kružnica oko njega. Što više raste krug našeg znanja, to je veća i kružnica neznanja oko njega. Što više znamo, to bolje pojmimo koliko više ima onoga što ne znamo.
Utešan je osećaj sigurnosti posle dobro svarenog obroka jasnih činjenica, dok je gorkast osećaj u ustima posle tablete nabijenih podataka u nepovrat rasplinutih u mraku želuca, osećaj da ne znaš šta si progutao, a, čini se da radi.
Sama sam kriva što sam zakoračila u novo, a novo otvara još novije i sve tako dok se ne umota u prašnjavo ruho starog i zatvori krug. A mi se kližemo po ivicama kruga uporno pokušavajući da ga obgrlimo dok nam se sam krug ne smiluje i usisa nas u svoj centar. Možda čak nespretno skliznemo, blagosloveni.
Ne znam kako da shvatim da je sve nastalo iz praska... Ako taj prasak nije isto ovo svakodnevno praskanje stvarnosti.
Niti mogu da pojmim gde su ti ostali svetovi, ti paklovi i rajevi, ako ne tu između nas, brži ili sporiji, pa ih vidimo ili ne.
Ne znam kako stvari rade, ni fotoaparat, ni telefon, ni protočna topla voda, ni mantra.
Samo po 'enti' put shvatim da sve nauke na kraju lupe o zatvorena vrata, iza kojih počiva umirujući put vere.

Povezanost

2009-10-16T20:39:00.006+02:00

U mom se dnevnom rasporedu vremena bar šačica minuta zgusne u dumanju o životu, smrti i onom Jednom ka kome ili čemu svi milimo, koliko god nepojmljiv/o bi(l)o.
Elem, nije me sramota da priznam da, koliko god mi se dopadala ideja i nekako mi čak blisko i poznato zvučala, o nepostojanju praznog prostora, prošlosti i budućnosti, o čuvenom ovde i sad, o sveopštoj uzročnosti i posebno povezanosti, postanku iz zvuka i sl, nije mi lako da to onako istinski shvatim i prihvatim. Iako žarko želim. Ali, avaj, svaki dan, u svakom pogledu, valjda, sve više napredujemo. Kako da kažem da shvatam i prihvatam kad nikome ne mogu objasniti kako te stvari funkcionišu? A lekciju smo naučili tek onda kad smo u stanju da je jasno ispredajemo.
Dakle, koliko god se meni dojmilo jasno da tamo iza (mislim ovde) nečeg ima i da se tamo posle (mislim - sad)nešto nastavlja, mene muči stari dobri siledžija zvani razum, koji dahtući, sve sa jezikom do poda, hoće da sazna kako to?
Ne bih sad da ulazim u priču o veri i duhovnosti, nego da se igram sa mislima koje bi kao nešto da objasne. Gimnastika.
Problematika o Jednom je nekako najopipljivije promolila glavu kroz život bebe. Gledajući bebeći život shvatih da, uprkos tome što nam se učini da, posle 2 meseca života, ta mala bića nešto prepoznaju i ukapiraju, zapravo ne znaju gde im je početak a gde kraj.
Čini mi se da beba ne zna gde se završava ona a počinjem ja.
Čini mi se da misli da su joj mama i tata produženi organi.
Čini mi se da po prvi put vidim šta znači poimati svet kao jedno. Stvari oko nje se približavaju i udaljavaju, menjaju oblike, boje i mirise, ali smisao života je ta njena ukupna okolina u koju je potopljena i u kojoj je utopljena i koja je ključ njenog postojanja. Živeti, životariti, živuckati.
Ako nešto/neko nije na dohvat, beba pusti glas - taj glas istog trenutka kreira/doda ono što joj treba i beba nastavlja sa postojanjem.
Da bi beba bila zadovoljna, moraju roditelji biti zadovoljni.
Da bi roditelji bili zadovoljni, moraju im porodice biti zadovoljne. Moraju im prijatelji biti zadovoljni. Lanac seže u beskraj i završava se tamo gde je i počeo. Sačinjavajući Jedno.
Preostaje nam, kao jedini zadatak, usrećiti sebe, pa time drugog ili obratno ali ispunjavati to opšte polje, mrežu, šta god, zadovoljstvom, jer toliko jasno sve utiče jedno na drugo.
Nužno je da se istinski brinemo o sebi, jer su oko nas bebe i stari ljudi. Kojih smo deo. Na koje svakim potezom svojim utičemo.
Tu vidim kako se prazan prostor ispunjava. I kako je sve stvarno ovaj trenutak.
I kako smo svi delovi jednog velikog tela. Vi ste moji, a ja vaš organ.
Vi ste, zasigurno, moji produženi organi od kojih mi zavisi današnje raspoloženje. Možda vam viknem u prolazu:
Hej, jetro! Ostavi tu čašu, nešto sam nervozna danas.

Čisto da otopim zaleđenu stranu

2009-09-29T21:40:00.006+02:00

Hoću ja da pišem, ali čim sednem glava počne da mi pada na tastaturu.
Hoću i da ispričam svašta, ali čim pokušam da poređam to svašta po nekom redu, zagledam se u jednu tačku i skoro počnem da zviždućem zaboravivši šta sam ono htela...
Hoću i da iskoristim vreme ali mi je vreme davno reklo da je ono tu da iskorišćava mene i tek sad počinjem da se mirim s tim.
Hoću da probudim zaspale reči, ali su one tako tvrdo usnule da su istisle san na javu i još uvek učim u njemu da se snađem.
Hoću da izvedem inspiraciju u šetnju, ali se ona prepustila kućnom leškarenju, gugukanju i kaže da se troši već dovoljno u rimovanju uspavanki.
Hoću i da podelim neka osećanja, ali su ona sada toliko svakodnevna i obična, sama sebi dovoljna, da me primoravaju da ispred pletenja rečenice samo slegnem ramenima...i odustanem.
Hoću da napišem pesmu i toliko ih već imam po onim 'drafts' odeljcima, ali mi uvek ponestane vremena, a znate kako je, ako se pesma ne isprati u dahu, u trenutku...bar ja više ne mogu da joj se vratim...
Hoću i da prepričam kako je to kad vas dvoje stvorite novi život, pa on izađe iz tebe, pa raste, pa se ti zaljubiš u njega i više ništa ne bude bitnije od toga, ali onda sednem umorna i pomislim, Bože, ničeg prirodnijeg na svetu...
Svaki dan se po enti put uveravam da je priroda čudo vredno svakodnevnog divljenja. Da su obične stvari najneobičnije i da ih je jako teško pojmiti. One se žive. Razmišljanje ne može da dočara događanje.
A strah u svemu tome polagano bledi, jer se toliko puta obrukao trčeći ispred događaja...
Da smo živi i zdravi.
Treba se bacati u vatru i ne razmišljati o njoj...

Vrzmarije po glavi

2009-06-14T22:22:00.004+02:00

Otkotrljalo se još par nedelja, ponedeljaka, još par puta 1. u mesecu, pa hop skočiš na 10, zapneš o trideseti, kad opet prvi i tako u krug... Ko još ima vremena da obraća pažnju na vreme? Prolaznost je i tako brža od misli, ne znam otkud ovoj poslednjoj ideja da pokušava da je pojmi?
Ne znam više ni da li mirise volim zbog mirisa ili zbog onog na šta me podsećaju. Lipa... Lepa sama po sebi ili zato što cveta početkom raspusta?
Nešto razmišljam, ova kap sadašnjosti mi se prevrće po dlanovima, možda bi bio red da je progutam? Svi je gledamo u nadi da opstane što duže, da nam je oči budu punije, da ne isklizne, kao da kiša više neće pasti ili kao da se nećemo nikada više oznojiti. A znamo koliko je to apsurdno.
Neću u korak s vremenom! Jer, ako smo blizu, vrlo brzo se posvađamo. Bolje da vreme ide svojim putem, a ja svojim. I da ga merim u mirisima, ukusima, slikama... Mada, te mere bi opet preuzele tron. I uzjahala moj krhka leđa. Hm...
Nekako bih da prestanem da merim. Da se bezopasno, bezazleno zaboravim. Jer, lakše je veru svesti na računaljku i žmureti pred odbrojanim nam koracima. A teže je nežno češljati misli i odgovorno plesti pletenice uzročnosti. Koje se vide u toj kapi što se prevrće po dlanu. Kojoj je svejedno da li smo mi tu zbog nje ili ona zbog nas. I, ko nam dade pravo da se smeštamo u centar? Niko, sami smo ga uzeli. Pogrešno vaspitanje.
Iskreno, negde duboko verujem da ću shvatiti kako su to uzrok i posledica jedno te isto, prelomljeni u istoj tački i istom trenutku ovog neobjašnjivo logičnog Univerzuma...
Kako?

Greške, zbilja, ozbiljnost i uobrazilja

2009-04-14T16:14:00.003+02:00

Muče me greške. Ko mi je kriv pa im to dopuštam. U trenutku ih preozbiljno shvatim i ustupim im tron sa kog gledam na svet, skliznuvši u kratkovidost. Možda mi se u glavi zamene pojmovi greha i greške, pa se uplašim, u veri svojoj neutemeljenoj - i tako im je isti koren, a greška ispadne kao mlada kći greha obolela od prve palatalizacije.
Prinudim se da sebi objasnim da je greh samo proizvod zloupotrebe čovekove slobode prema Bogu, kršenje normi i načela koja su u skladu sa prirodom te, otuda, se greška mora odvojiti od ove ozbiljne definicije i ublažiti opravdanjem trenutne bezglavosti i propraćenog pokajanja.
Mučeći se da iscrtam granicu (a granice su same po sebi opasan vid zabave) između slobodne volje i predodređenosti, pokušavajući da se predam i poverujem da nismo mi ti koji delaju tj. da u maloj meri u kojoj to jesmo, barem očistim glavu od prljavih misli i doprinesem tamo nekom zamišljenom planetarnom nivou harmoničnosti, na koji smo svi prikopčani i kvarimo ga ili ga popravljamo, malo po malo, napravim grešku, ispred koje sednem i gledam je, ne verujući.
Nije da tražim opravdanja, nego me zaintrigira njena pojava i dalji razvoj dešavanja koji ona za sobom povlači i trenutak spoznaje do kog doprem samo ako ostanem hladne glave, te dođem do zaključka da je greška našla svoje mesto u pravom trenutku, na pravom mestu, pomerajući moj fokus i vraćajući me u prepuštanje. U veru u nedelovanje. U odsustvo napora. Ko zna kad sam je naručila... a u neznanju isporuku nisam prepoznala.
Greška nije greh... Iako su rođaci. Greh je opasan stanar i glavni mučitelj duše. Kamen spoticanja zdravog čoveka i gorak začin u društvenoj supici.
Verući se po faltama vela stvarnosti, ostaje mi samo da se molim da greške tuđe ne sudim a da mi sopstvene ne pregreju glavu... I tako me je već dosta puta potkačila instant karma.
A svaka greška drugačije izgleda kroz prizmu vremena i iskustva.

Trening mudrost gradi

2009-04-10T17:08:00.005+02:00

Sve je apsolutno relativno. U isto vreme spolja klimavo, labavo, nestabilno a čvrsto, nepromenljivo, možda samo savitljivo, iznutra. Da ne kažem zapisano. Da ne kažem tačno onako kako treba. Ispašću sujeverna..
Koliko god vulgarno izgledala, moja predstava je krajnje naivna: čini mi se da je život veliki kondom navučen na uskovitlanu masu energije. Da smo mi, takođe, pokretna gustina izdvojena od ostalih samo tim kondomom (kod ljudi) zvanim koža, slepljenim sa Majkom Zemljom. I ne možemo iz njega napolje. Osim ako nemamo sreću da nam zarađena mrva svesti u tom šetajućem a zarobljenom organu ne ejakulira i doživimo blaženstvo.
Zalepljene su nam oči, duboko su nam urezana čula, te smo slabo sposobni da ukapiramo ko smo i šta smo ispod gumenastog omotača. Robovi misli, koje jedva naučimo da krotimo ne bismo li ropstvo okrenuli u svoju korist, patimo od preplavljujućih emotivnih zemljotresa. Šibaju nas uticaji s polja, htenja iznutra, bivstvovanje nam se svelo na spoljašnji omotač, dok ona uskovitlana masa iznutra podrhtava želeći da se stopi sa svojim ostalim, naizgled odvojenim, tužnim parčićima i ponovo postane jedno - vir harmoničnog haosa. Večiti ples.
I, onda, te misli... U datom trenutku ti nisu prijatelji. A živite zajedno gurajući se unutar kondoma. I sve bi da ih raspustiš, otreseš sa sebe, oduvaš sa ramena, a ne znaš kako! Hoću da mislim o lepom, a glava ključa. Hoću da se opustim, a ramena su vekovima ukočena. Treniranju misli nikad kraja... Zapitam se, na koju sam se to sklpoku prikopčala nekad (na početku vremena) i povukla toliko pogrešne struje?
Sreća u nesreći je što ne vidim jednodimenzionalno. Što se nežni talas blaženstva na tren prikaže, iako kratkotrajan barem pristupačan. Što polako shvatam da su nas na napor navikli drugi i da nas samo on odvaja od mira. A strah može biti mudra učiteljica. Ako ne pobegnemo uplašeni. I tunelima mračnog raspoloženja je ograničena kilometraža.
Više se ne plašim pucanja kondoma.

Nešto, ništa, belina, šupljina i puna praznina

2009-02-12T13:09:00.005+01:00

Vreme se kotrlja niz padinu života u obliku smrskanih klikera i tek kad neki od njih zapne za neravninu na tlu, počasti nas sećanjem. Što neravnije tlo, to više uspomena. Što različitiji dani to ih se bolje sećamo. Iz tog razloga slabije pišem, jer se slabije sećam onog juče od prekjuče, one misle od pre prethodne, dok ova zimska hibernacija uspavljuje ideje i ušuškava pokrete.
A da sedim i pišem o praznini u glavi, o belini na slici ili o šupljini prostoru nagoveštava da će ishod biti jednako nezanimljiv kao i pokušaj. Međutim, poučena iskustvom da predosećaj ume da prevari, ipak sedam da prekinem ovaj niz dana bez nizanih slova.
U staroj dobroj trci sa vremenom, ponovo mu kaskam za petama, kašljući prašinu slobodnih trenutaka, skupo plaćenih i budzašto prodatih. No reših da se ne uzbuđujem i poverujem da sve što radim sebi radim i to ja, sama, niko drugi, jer se, ipak, na kraju sve vrti oko nas i samih nas. Ostali su samo statisti, dekor, zaslužena il s mukom zarađena pozadina, kako bi nam pokazali nas same, vodeći nas nežno za ruku, ili saplićući nas. Otud neko smisli onu smešnu: 'Život je nekome majka a nekome maćeha.'
Razmišljam zašto ne pišem, kakvi su to periodi, faze, raspoloženja, toliko različiti... U nekima pišeš ulicom, u drugačijim uzdišeš za stolom i podlegneš videoigrici koja ti samo izgricka nerve. Različita stanja. Prva i druga.
Čak sam poverovala da mi se ne piše zato što ne čitam. A ne čita mi se, zato što sam pod pritiskom. A pod pritiskom zato što sam se uplašila različitih stanja. A strah je stvarno umarajuće stanje kog se, evo upravo, javno odričem, pred svima, dok pred sobom to moram obavljati svaki dan po malo, inače zaboraviš, pa te ponovo saleti iza ćoška...
Sve u svemu, konačno mi pade šaka inspirativno štivo, i u čast mu, moram da viknem svetu: čitajte Gorana Petrovića, kroz čije tako neprimetno ime odzvanjaju pune, site, predivne, vešto skovane, mudro sklopljene, gipko izvijene, prebogate rečenice, posle kojih ti dođe da i ti sedneš da pišeš, koliko god tome nedorastao bio...
Nema, valjda, pisanja bez čitanja. A možda i grešim. Možda je samo reč o stanjima u kakvim se probudiš...

Svrstavanje

2009-01-16T11:05:00.004+01:00

Inače ne volim da uopštavam, ali danas mi se baš to radi. Svako je posebno čudo prirode, ali se ipak možemo svrstati u neke kalupe. Pade mi na pamet da mi se čini da postoje tri grupe ljudi. Postoje ljudi koji svaki dan nacrtaju svoj dan. Lepo, raspale četkicom po platnu, odaberu nijanse, umešaju boje i šaraju, slikaju, izražavaju ono što im je na duši ne mareći kom pravcu pripadaju i šta će obesna kritika da im prilepi. Postoje, zatim, ljudi, koji misle da im je dan već unapred naslikan. Nacrtan. Kako hoćete. Imaju želju da dodaju svoju boju, imaju zgrčene ideje u umu, ali čvrsto veruju da se ne sme unerediti već određena slika i prepuštaju joj se, jer 'tako treba'. Srećniji su oni koji vole tu svoju već dovršenu sliku i uživaju u njenoj izložbi svetu, a manje srećni su oni koji bi je rado prepravili, kojima nije po ukusu, ali misle da nemaju talenta i da se četkica ne sme uzimati u ruke. Čekaju da kane kap kiše i razmuti boje. Da se nešto samo promeni. U treću grupu bih stavila one koji žive u zbunjenosti verujući da je dan već nacrtan, žarko želeći da ga prefarbaju, jedan dan misleći da imaju puno pravo na to, drugi dan predajući svemoćni kist slučaju i padajući u očaj jer nemaju ideju, klateći se na granici između dve vatre, nesigurni u svoje sposobnosti kojima su do juče gospodarili. Nesposobni da se dive već naslikanom danu i nesposobni da ga naslikaju. Ili sposobni na kratko. U zavisnosti od snage za opiranje, opstaju u sredini, lutaju po limbovima dok se ne spotaknu i ne upadnu u jednu od prve dve grupe. Ova treća grupa bi mogla biti privremena zona. Čistilište u maloj galeriji pred izložbu u muzeju.
Volim da mislim da znam i da smem da slikam.
Mada me nekad slika zadivi i ostanem godinama ispred nje posmatrajući je.
Nego, ne znam zašto me u poslednje vreme golica četkica koju bih najrađe slomila jer su mi ideje umorne i spava im se u 8, a na ovoj naslikanoj je zašlo sunce još pre par meseci i kaže da neće izaći do marta....

Mudrost

2008-12-22T14:38:00.006+01:00

Ćutim (postajem sve mudrija) i čitam Riznicu mudrosti da vidim da li postoji nešto besmislenije od onog što upravo pročitah. Pošto kažu da nema takve besmislice koju već nije izrekao neki filozof.
Moguće je i da mi se probudila strasna želja za pisanjem u prazno, onako, besciljno, ne bih li zavarala put obavezi koja me steže oko vrata. Prevodim filozofski tekst od kog mi se mršti utroba i prevrću oči. Neki novi francuz koji diže Huserla iz mrtvih. Iskreno, posle pet prevedenih stranica ne mogu prepričati ni u jednoj a kamoli u dve rečenice šta nastoji da nam pokaže. Biće da sam kraće pameti. Ali nisam uhvatila konkretan smisao fenomenologije. Priča, preživa, žvaće, zapetljava, secka, rasparčava, prepliće i na kraju tras! Glavom o zid. Pouka nevidljiva, ili je od pouke i krenuo i stigao pre dalje, nego bliže.
Živo me zanima ko to čita. Mora da se davi u pesimizmu...
Ili sam možda ja suviše pragmatična. Ako se ne maže na hleb, ne vredi... Možda jesam...
Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji se nejasno izražavaju. Pogotovo oni koji se kite stranim rečima, i još više stranim rečima iz jezika koji ne razumeju. Tu je vrhunac ironije. Mogla sam reći i neologizmima. Ali srpski već dovoljno pati od zakrpa.
Kaže Bergson: Homo sapiens je zverka obdarena razumom, ali i jedino biće koje svu svoju energiju može da posveti kakvoj nerazumnoj stvari.
I sada nama fenomenologija želi da pokaže važnost opažaja, pojavnog i vibracije boje koja dodiruje dušu... Nego i da je tako, pa da uživaš u lepo ispričanoj priči koja te ne prosvetljava mnogo ali ipak malo razbudi svest, on se spotiče po trouglovima intencionalizma, uzdižući mrtvu prirodu na nivo živih formi i tome slično...
Možda grešim dušu ali booooooriiiiiiiiiiiing!!!
Daleko od toga da mislim da se radi o gluposti... pametni ljudi filozofiraju, pišu knjige... Mislim samo da mudrost treba da bude pitka. Dostupna svima.
A ne da ti članak za prevod iscedi znoj iz svake vijuge.
Tja... Izem ti mudrost...

Preko šaltera do budućnosti

2008-12-11T09:34:00.005+01:00

Doterali su i zgradu i sistem. Oni koji urane mogu i da sednu na postavljene klupe. Redovi budućnosti ti dopuštaju i da sedneš a da ne pojedeš sopstvenu džigericu u slučaju da ti se neko, posle par sati čekanja, ubacio na mesto ispred. Iznad svakog šaltera su postavili digitalnu tablu na kojoj svetli broj sledećeg klijenta. U pretprostoriji ti daju broj, sve sa naznačenom cifrom srećnih učesnika koji su na redu pre tebe. Ako imaš kliker za matematiku, možda i izračunaš kada bi mogao da stigneš na red. Sve izgleda odlično organizovano.
Nažalost, samo 'izgleda'. U našoj zemlji 'izgleda' još uvek nadvladava 'jeste'. Šalter je i dalje nedostižna destinacija. Pri ulasku u Socijalno, preporučljivo je ispred zgrade izuti nervozu i zaboraviti da se na ovoj planeti bilo šta meri vremenom. Vreme je u toj zgradi nevažeći pojam. Matematika nadilazi samu sebe. Eto, juče sam po drugi put rešila da okušam sreću i najpre izvukla svoju kombinaciju. Srećan broj je bio 346. Ušavši u salu, primetih da su na svim tablama brojevi od 600 na gore. Vratih se da pitam osobu u ulozi Suzane Mančić u čemu je trik. Reče: 'Table znaju da broje do 999. Posle počinju ponovo od nule. Računaj da je tvoj broj zapravo 1346.'
'Ha!' - pomislih! Naš sistem je uvek bio tako logičan. Prosto se zapitah, kako to nisam mogla da zaključim sama!?!? Mada, dobro smo potvrdili staru narodnu 'Ko pita ne skita', jer bih u suprotnom možda spržila svoje vijuge u matematičkim operacijama zvanim stigni od 611 do 348, iako se brojevi nižu na gore. Koliko je poduhvat bio uspešan, govori činjenica da sam i dalje bez zdravstvene knjižice.
Ali, nisam izgubila rat! Uložiću dragoceni petak u kampovanje u redu. Sve sa knjigom i sendvičima. Ugasiću vreme i praviti se da se prolaznost računa obavljenim akcijama. Tako da, dok ne stignem na red, mogu da uživam u činjenici da život stoji. Žurba ne postoji i ništa nije vrednije od zdravlja. Možda smislim i još neku utešnu.
Nada umire poslednja.
Bolje zaslužiti a ne dobiti, nego dobiti a ne zaslužiti. (ovu ne znam kako da prihvatim)
Kaže Spinoza 'Ne plaši se, ne ljuti se, već shvataj.'
Rešenje nemam, ali se divim problemu.
Itd...
Toliko o Socijalnoj službi.

Vremeškanje

2008-11-28T23:02:00.006+01:00

Danas sam se, konačno, susrela sa Vremenom. Na ručku i popodnevnoj kafi. Jedva smo se uhvatili. Beži vreme od mene, bežim ja od vremena, a ispreplitana nam je sudbina, kao i svima vama usotalom. Vreme je od onih pojava koje su svačije i ničije. Kao novac, kao ljubav.
Skuvala sam tom neumornom detetu (naravno da je još dete, sve što zna jeste da se poigrava nama) ukusan ručak koji je ono, ne bi li ostalo dosledno svom principu funkcionisanja, previdelo, izložilo samo sebi, tj. Vremenu i prepustilo drugom naletu gostiju, jer kako reče, ne jedemo mi iste stvari, ono jede nas, naše veze i planove, a ljudska hrana ga samo koči. Tako da me je gricnulo za ručak, kao što je i sve vas, usotalom.
Požali se meni Vreme kako zaista ne želi da ljuti ikoga, ali u poslednje vreme ( tj. u poslednjem periodu njegovog sopstva) stalno sluša kako se žale na njega, kako ga ne vade iz usta u večito negativnom kontekstu, kako ili nedostaje ljudima toliko da im svaki zalogaj života postaje gorak, ili su ga dobili previše te su primorani da se predaju siromaštvu i đavoljoj raboti.
Priznalo mi je da čuva kitnjasti tron našeg univerzuma i da ima obavezu da vlada nad nama, ali da su se stvari naveliko promenile i da ljudi više ne znaju šta je poštovanje i ispravno ponašanje. Nekada su živeli u skladu sa Vremenom, danas više ne.
Čak mi je priznalo da mu je teško i da se, koliko god smešno zvučalo iz njegovih dečjih očiju, oseća nekako vremešno. Sito i nagrđeno. Čak je malo i povilo leđa.
Iskreno, bi mi žao. Shvatih koliko mi je stalo do tog večito nadnaravno moćnog a trenutno zbunjenog deteta protiv kog se čitav planet uzjogunio. A ono je samo htelo da se igra, deleći pravedno nagrade svakom ko bi se u igri bilo kako istakao... Od kada je sveta i veka.
Zagrlih ga i valjda ga iole uteših obećavajući da ću vam preneti kako se oseća, da malo obratite pažnju na njega, da ga ne kinjite rastežući ga po nepovratu ništavila ili ga sabijajući u čelične stege besmisla.
Sve oko nas je živo. Samo je pitanje kojom brzinom se kreće. Ono sporije nije zaslužilo šamar zbog naše užurbanosti i obratno.
Oko u trku i oko u šetnji vide dva različita scenarija...
Kad vam Vreme dođe u posetu biće vam drago, pošaljite mu koju lepu. I tako se samo igra.

Vatra

2008-11-22T10:50:00.006+01:00

Razmišljam nešto od jutros o nervozi. Da bismo je lakše razumeli, pojednostavićemo je i svesti pod osnovni element - vatru.
Probudiš se, dakle, sa vatrom u glavi. I šta onda? Razloge ne vredi tražiti, možda imaš sutra neki veliki događaj od kog ti se podiže temperatura, možda ti je juče neko rekao nešto teško za varenje, možda je danas takva klima u tvojoj lobanji. Razloga je, uvek, puna torba. Nama treba rasplet.
U pojednostavljenom univerzumu, dovoljno je razmisliti šta sa tom vatrom uraditi.
Pod jedan, vatra je vrlo važan element, ključan za naše bitisanje. Ima moć da pretvara tvrde supstance u tekuće ili gasovite. Menja agregatna stanja. Povezuju je sa životnom energijom. Kažu da procesuje misli. Da pretvara hranu u masnoću tj. zalihe energije. Da izgara sve ono što je trulo i da pročišćava. Da stvara nervne impulse. Da povezuje atome. Da joj je neophodna gravitacija. Pod dva, vatra je dobar sluga i loš gospodar.
Znači, zapaljenoj vatri u glavi ne smemo dopustiti da vlada. Biće rata.
Analogno tome, ukroćenoj vatri u glavi možemo štošta zapovediti. Zapaliti đubre za početak.
Kao i svaki put, dođemo do toga da je život takav kakve su ti misli, jer se napolju događa ono što se događa, što se događalo i što će se događati, a unutar glave ono što mi porađamo. Reakcija je isključivo naša stvar. Apsolutno nevezana za spoljašnost. U nedostatku vode reagujemo suvo, prazno i blazirano. Uz višak vatre, opržimo bližnjeg svog. Nekad prvostepeno.
Ne kaže se džabe - rad oslobađa, sveta istina o koju se ogrešio Aušvic.
U toku ovog lutanja do rešenja, nazirem najbolji način da je se oslobodim. To bi možda bila akcija u kojoj bi se vatra osetila neophodnom i korisnom, samim tim me ostavila na miru i možda iz moje glave prešla u kućicu zvanu ringla.
Kuvanje!

Ispade priča o ljubavi

2008-11-12T21:59:00.004+01:00

Odlučih da, iako nemam o čemu da pišem, počnem da pišem. Čisto da isprovociram naslov ove virtuelne teritorije koju sam bez ikakve muke osvojila. Da je iskorostim kad je već tu. Ironično tu, a zabrinjavajuće ko zna gde. Ko zna gde pulsira srce ovog meni nepojmljivog interneta...
U isto vreme je i važno i nevažno, jer ne znamo mnoge toliko nužnije odgovore.
Eto, na primer, često ne znamo da nabrojimo tri lepe stvari u životu koje su nas obeležile. Danas se nađoh u priči o tome i uhvatih i sebe i druge kako smo jedva u stanju da izvučemo iz ispretumbanog sećanja tri vesela zapisa. Neveselih uspomena koliko voliš. Ispade da je iskustvo stvarno zbir razočarenja. Malo preoblikovanih u smešne, sva sreća... Ali su, na kraju, tri radosna događaja iznudila muklu pauzu. Na kraju su se ipak prikazala pod reflektorima ovih ili onih ljubavi. I onda razmislih - obrni, okreni, hteli mi to ili ne, sve se na ljubavi zasniva. Ili smo patili zbog manjka ili se razmazili zbog viška, ili se isfrustrirali zbog neuzvraćene ili se izjeli zbog pogrešne... Svi ostali događaji su nekako ostali u zapećku... Videli jesmo ovo ili ono, dobili, da, ovo ili ono - no sve su to bili slabi i kratkotrajni efekti, jedva izvučeni iz džaka zaborava. Kako onda možemo da filozofiramo o materijalnom univerzumu? Kad ne možemo da napipamo ono što nam je najvažnije! Čemu onda hvatanje za bilo šta opipljivo? Samo da bismo umarali ruke mahanjem kroz prazno... A toliko vremena nam prođe u tom ispraznom mlataranju.
U produžetku priče trebalo je pomenuti i nekoliko svojih kvaliteta... Vežbali smo prideve - kad ono - ništa teže... Da li zbog neke vrste stida sumnjivog porekla ili zbog kratkovidosti, retko ko da je uspeo da se izrazi... Možda smo promašili temu za razgovor... Možemo i da se utešimo da smo mi oni skromni što ne pričaju o svojim vrlinama ili da se stopimo sa onima čija je skromnost jedina vrlina. Ne hranim samoljublje, može da škodi, ali u opštem manjku istog ne bi bilo loše ponekad malo pohvaliti sam sebe. Reče neko da ljudi za tobom to počnu da ponavljaju pa se zaboravi odakle je poteklo. Hihi. Još jedna od čari prostog života.
Prema sebi ili/i prema drugima, u osnovi se radi o ljubavi.

Malo sam se sporečkala

2008-11-07T12:20:00.003+01:00

Nemam mnogo izbora a da se taj izbor ne okrene protiv mene. Mogu samo da uzdahnem, pognem glavu i priznam: oh, da, sve je stoprocentno relativno i ništa nije u mojim rukama. Samo što se onda ipak gricnem za jezik, jer znam da nešto i jeste u mojim rukama. I znam da nam matematika ipak ostavlja koji procenat u šaci. Da naučimo da žongliramo. Da igra bude zanimljivija. Pa, ko zna, zna...
Možeš da ustaneš jednog jutra drugačiji. Isto kao što možeš ustati istiji. Kada ustaneš isti, istiji ili drugačiji ali bolji, obično to i ne primetiš. Primetiš ono kad se probudiš gori. Ja se ovih dana budim gora. Seo mi je sivo- crni oblak na glavu i pomračio vidik. Onda se brže bolje iznerviram što sudim, jer ko ima moć da određuje boljitak i goritak u ovom opšte-relativno-halucinogenom univerzumu? Kažu prihvataj s mirom, budi svedok dešavanja, diši duboko, da, i onda se uhvatim kako pustim svoje ja da luduje - zdravije je tako, a parče mene u obliku svedoka trči za njim i packa ga, tj. lema ga po glavi i ne moram uopšte ni sa kim da se svađam kad to najbolje znam sama sobom.
Pošto je tanka granica između besa i tuge, ubrzo je preskočim, pa se rasplačem i zovem u pomoć prvo psihologiju a onda i Boga, ne bi li ih pomirila na jednoj, suzama zalivenoj, večeri.
Pišem pisma onoj ja od pre neki dan moleći je da mi se vrati, ne shvatajući zašto me je napustila i pretim ovoj sadašnjoj da me se mane, jer nam ne ide zajedno. Uz sve to, samu sebe zasmejavam, jer znam da nema granica, granica između mene i mene, između juče i sutra. I još jedna packa preko čela: 'Što ih onda crtaš?!? Treba da ih brišeš!'
Eh... taj večiti raskorak između teorije i prakse...
Možda sam se preko noći upisala u neku školu zvanu Sam svoj učitelj, podelila uloge razrednog i ponavljača i sada sam na ubrzanom kursu iz poznavanja (sopstvene) prirode i (sopstvenog) društva. A da nisam primetila. Znate kako to ide, mehaničke radnje, paljenje filtera cigarete, i sl...
Ne znam zašto u škole ne uvedu nekakav predmet tipa 'samospoznaja' i poštede ljude prolupavanja i bacanja novaca na psihijatre koji su već uveliko postali sastavni deo mnogih života.
Možda zato što se ne bismo izvukli iz osnovne škole neko duže vreme.
Nego, priznajem da, iako me je to izvlačenje lepše polovine društva uvek malo iritiralo, žene izgleda jesu robovi hormona; i nije strašno shvatiti da i posle 30 godina zajedničkog života sa sobom, ne sarađujem nego vrlo često sebe sabotiram; i, istina, niko drugi nije kriv, no sami svoj krst nosimo; i odluka je ključ...
Mislim da mi je od silne mudrosti pao šećer.
Mmmm, chocolate... (Homerov drhtavi glas)

O pisanju i fotografisanju

2008-10-19T11:00:00.009+02:00

Treba pisati. Reče veliki Igo :' Reči su igle kojima se kače misli'. Te misli bi mogle biti još veće igle kojima se zakači čitava osoba za pano datog vremena. Zahvaljujući tome možeš da ispratiš izložbu sebe kroz vreme. Da razgledaš svoje misli kroz periode, svoja razna ja.
Sve teče. Stalna je samo promena. Znanje bi se moglo kriti u primećivanju tog toka. U opažanju kako ti se menja telo, htenja, znanje, poimanje... Ne zbog gacanja po prošlosti, naprotiv, zarad opažanja ovog čuvenog 'sada' koje istom tom 'sada' izmiče.
Treba pisati. Misli se ponekad toliko promene da nove više ne mogu da prepoznaju stare, iako su odgojene u istoj glavi. Lepo je videti svoje stare misli kojih se nekad postidiš, a onda te ipak nasmeju.
Možda se uopšte ne bi trebalo fotografisati. Trebalo bi se opisivati. Trebalo bi napisati sastav o sebi i zalepiti ga u album. Umesto slike sa nekim, bolje bi bilo opisati utisak o tom nekom. Onda, posle nekog vremena učiniti isto. Da vidimo koliko smo se promenili. Ne spolja, iznutra. Umesto fotografije tvrđave noću - sastaviti priču o tvrđavi noću, umesto slike sa neke zabave, ostaviti par utisaka sa iste. Slike ipak znaju da prevare. Mnogo bolje nego reč.
A reč je pritom, uvek i bila moćnija. No, ovo naše vreme joj nagriza važnost. Stvarnost se, nažalost, svodi na sliku. U svim pozama i bojama. Reč, nažalost, postaje izlizano sredstvo za osrednju komunikaciju. Pada sa trona svemoćnog dirigenta, tačnije naizgled pada, dok ostaje da vlada kao siva eminencija...
A sve ovo o pisanju je isplivalo samo zato što sam pronašla svoj dnevnik iz '94 i slatko se nasmejala jednoj rečenici u kojoj sam prepoznala onu malu, butnovnu, skoro zaboravljenu sebe:
'Upravo sam se vratila iz škole u kojoj, ustvari, nisam ni bila.'
Bolje od bilo koje fotografije.

Rečenica

2008-10-15T12:50:00.007+02:00

Dok je dan neobično topao za 15. oktobar, čemu se svi mi, deca užarene zvezde, obično od srca radujemo, jer retko ko zaista uživa u jesenjem sivilu drveća bez lišća, skorenih tamnih oblaka, blatnjavih trotoara i vetra koji razrezuje pore, koje će tek da usledi ( za sada se slika i dalje kupa u prekrasnim bojama), umesto da iskoristim mazne zrake miholjskog leta i podam im se kroz neku dužu šetnju po ovo malo preživele prirode u betonskim limanskim blokovima, ipak sedoh za računar (koji me oberučke prigrli), ka kom se uputih pravo sa vrata i skoro zapeh za kese sveže kupljenog povrća koje sam samo prizemnila ne bih li što pre prizemnila (hm, ili prizemljila?) i lepršavu ideju koja se rodila i može vrlo lako da se rastvori i ispari, sedoh da sročim misao čiju ću vam svrhu odati par redova niže jer bih u protivnom uprskala ovako sjajan pokušaj koji se rađa usput i nemoguće ga je unapred pripremiti zato što se u ovom slučaju svaki pokušaj pretvara u ishod i samim tim se ne važi kao priprema, sedoh da, iako gladna i puna inspiracije da izmenim agregatno stanje već pomenutih raznobojnih povrćki koje se u ovom trenutku preznojavaju u, tako nam, štetnim plastičnim kesama, koje, koliko god hteo da izbegneš, odbijaš, gurajući prodavcu na pijaci kesu sa tikvicama kako bi u istu ubacio i paradajz i papriku koji se, neukroćeni u plastici, divlje kotrljaju po kantaru, ipak dođeš domu svom sa rukama punim tih teškouništivih plastičnih parazita, sedoh da ispoštujem kreativni napad od kog bolujem nešto ređe nego inače, možda zbog ove oktobarske klime kada rano zalazi slobodno vreme a svakog jutra osvane nova gomila obaveza, telefonskih poziva, raznih ponuda i tome sličnih omči oko vrata, te se kreativnost zgrči u pozi 'htela bih, ali ne mogu', sedoh za računar da iskoristim trenutak i napišem, po, verovatno, prvi put u životu, a još verovatnije ne i poslednji, u nadi da ćemo se držati stare ' svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo', dakle, sedoh da napišem, što ne znači da ću sutra ovo isto da opovrgnem i sebe prevaziđem,
NAJDUŽU REČENICU U ŽIVOTU!

O tišini, samoći i paranoji

2008-10-05T16:28:00.007+02:00

Ne znam tačno od kad to traje, ali već duže vreme su mi ili isključeni ili utišani zvučnici, i (već neke 3 godine) isključen televizor. Ukinuh sama sebi i ton i sliku. Neplanski. Desilo se. Muziku povremeno i pustim, ako mi se nešto baš dopadne ili nostalgija nešto staro zaište, a sliku ne uključujem. Nemam kad. Nema mesta ni u rasporedu životnom, a čini mi se ni u onom mentalnom. Izgleda da mi treba baš mnogo vremena da iščistim glavu od nepotrebnih informacija koje su mi davno zatrovale svakodnevnicu. Dovoljno mi je što mi ovaj internet tereti glavu koještarijama. Stranice na kojima ljudi objavljuju svaki svoj dnevni potez. Ko mi je kriv pa ih posećujem. Skoro da znam kada je neka osoba iz meni predalekog univerzuma obavila dužu nuždu. Ali, ne smem još uvek da se kategorički isključim iz svega. Znam koliko ljudska mreža može riba da upeca. A znam i da me sa stola, poda, polica, stolica viče gomiletina mirišljavih stranica. Svaka miriše na svoj način, stari papir, novi papir... No, i za to ponekad treba snage. Pa bi glava da čita tuđe intimarije. U dve rečenice.
Ta tišina me je prvo plašila svojom neoborivom nametljivošću, a onda je počela da mi prija. Izgleda da sam kroz nju uspela da se čujem. Pre sam se plašila samoće. Živela živote gomile ljudi. Ulice. Kvarta. Dok nisam razumela onu - samoća je kad ne znaš da budeš sam sa sobom.
Ne bih ja bila ja, kada me i drugi ugao posmatranja ne bi ipak malo uplašio. A šta ako mi se tišina toliko dopadne i odjedanput zaćutim? Zauvek. Ne zato što ja tako hoću, nego zato što dopadanje tako odluči. Jer mozak obično sledi ono što mu se sviđa. I onda ostanem iza nevidljivog a debelog i tvrdog zida šutnje, derući se da me čujete, a spoljni izgled pokoren uživanju u ćutanju ostane bez tona. Možda i slike!
Opa! Mislim da sam se upravo uhvatila na delu. Preko tišine, kroz malo samoće, sretoh gospođicu paranoju kako opet kolo vodi. Jednom ću popisati svoje neizbrojive 'šta ako', možda im se nasmejem porobljenim u uokvirenom tekstu. Uhvatila sam se! Mislim da je trik u nekom raskoraku. Između onoga šta sam radila, šta radim, šta mi se radi i šta bi trebalo da se radi po nekom 'PS'-u. Hm. Odoh da učim svoj jezik, pošto mi strani ne rasvetljavaju ključna pitanja.
Samo ne znam da li da malo čitam, surfujem po netu, čitam ili surfujem, ili čitam?
Grrrr. Ili da se kategorički isključim i sa ovog vida suvišnog informisanja?

Odluka od luka

2008-09-24T20:35:00.003+02:00

Ko o čemu, ja o radu i neradu. Stigle me godine, vreme me jede, život me gazi... A da! Hihihi. Šalim se. Evo, širim ruke orna i puna snage, spremna za nove pobede. Ali ovog puta pobede ograničenog roka trajanja. Odlučujem da zadam sebi dnevnu satnicu, pošto drugačije ne može. Nevaspitana sam i ne poštujem sopstveni kućni red. Ometam svoje vreme za odmor. Natrpavam svoja nejaka leđa. Pleća. Čitavu. Svu. Sebe. A proizvod toga ispadne kukanje o poslu. Od kad sam počela da koristim brisače za beonjače, nešto bolje vidim. A od kad ne pijem, nešto bolje i računam. Hi, opet se šalim, oduvek sam fina. Ozbiljno. Nego, stvarno mi je nešto sinulo u glavi te mi je lakše da sračunam šta treba a šta ne treba da radim. Izgovaram NE sa sve manje problema. A, ne! Žao mi je, ali NE! Oprostite, ali, NE....Naravno, stvari su se poslušno odmah stale pokoravati odluci. Đaci te ispale tačno kad treba, ne dođu na čas, znaju da sam pomislila kako sam umorna... Priroda se uskladila sa odlukom o neradu. Naravno, promovisanje nerada važi samo za one koji su proveli prethodnu deceniju ne mareći za svoje mentalno zdravlje posvećeno radnom vremenu.
I, kako mi se pritisak ustalio, prestao da me pritiska, vreme uzjahalo monotoni talas sivila, na sreću, prijatne temperature, odlučih da šetam. I gle, na šta sve naiđe čovek šetajući se našim betonskim limanskim kvartom: prvo sam srela ježa. Trčka jež po dvorištu, ljuljajući se na svojim krhkim nožicama, sav u strahu od nas, dvonožnih čudovišta koja samo jednim zviždukom mogu da mu nanesu bol. Nadam se da klinci nisu provalili tu foru. A onda sam naišla na mače koje se igralo sa žabom. U mom rođenom dvorištu, između tri kule i jedne niske zgrade. Poveća žaba žuto-zelena, dvaput skoči a dalje hoda - lenja žaba, i mače, pufnasto, nehajući za okolinu, prati žabu i lupa je šapicama. Zastala ja, zastalo još dvoje komšija i smejalo se prizoru.
Pade mi na pamet, što ne gajimo životinje po dvorištima, a ne po kućama. Te neke, pitomije. Šteta. Vidiš čemu se radujemo, odsečeni od majke prirode.
Sve u svemu, poenta priče je odluka. Od odluke da se zdravo jede, ručak može da se napravi skoro ni od čega, od odluke da se smanji briga - naiđeš na prirodu u sred betona, uz odluku da će sve biti u redu, kosmos počne da sprovodi sveti red. Da.
Kaže pesma:
The decision is the key, decision set your mind free...

Sinulo

2008-09-19T16:00:00.006+02:00

Izgleda da nam je svima u glavi svanulo od jutros... Šta učini zubato sunce posle par dana sivila. U ovom trenutku bih svima posavetovala da skoče na prozor (ne i kroz) i pogledaju 'light show' koji se upravo dešava: migoljeći se kroz oblake, sunce sporadično obasjava različite tačke u gradu i malopre je delovalo kao da je neko upalio tvrđavu, zatim zgradu preko puta moje, onda park... Snop svetla šeta. A nebo je ljubičasto.
Kaže mi đak da su mu jutros u prodavnici bele tenhike na pitanje da li imaju grejalicu odgovorili: novoprostigli kontigent je rasprodat pre pola sata. Kasno. Uvek neko profitira zahvaljujući smeni godišnjih doba. A ovog puta se smena desila kao da je neko raspalio leto nogom u stražnjicu i proderao mu se u lice: 'Briši leto! Otpušteno si! Pre vremena. Iako smo imali ugovor na određeno. Ne zanima me, drago leto, što si radilo preko mere. Ko je to od tebe tražio?' A jadno leto dalo sve od sebe, grejalo nas, pržilo kao nikad, kao da je napunilo 18 a ne 2008, 4000 milijardi ili više godina... Ko će znati da izbroji... Kao mlado momče u punoj snazi, purnjalo do preko 40 stepeni. E, nema kod majke prirode cile mile. Neka se prijavi na biro do sledeće godine.
Tako je to u makrokosmosu.
A u mikrokosmosu, možemo da zadržimo još nešto leta. Tamo smo mi ti koji dele otkaze i zapošljavaju. Dobro, ko provali kako. Hi. Ja sam otkrila da zepice, jorgan i topli krevet čuvaju leto u glavi. I nerad, Bogami.... :)

CC muva

2008-09-18T17:45:00.004+02:00

Bacio je klupko mog života i pustio ga da se odmotava nadnaravnom brzinom,
brzinom koje oko jedva može da isprati,
srce dok mu prija,
a um zasigurno ne.
Spava mi se.
Um se uzaludno tuče sa pitanjima
i na kraju klonulo pada. Odustaje.
Kada je bilo čiji um išta rešio?
Onda kada je slomio definiciju u koju su ga spakovali.
Čekaj, tek su mi dali da je pročitam, onda treba da je naučim, svarim pa prepravim... Oborim... A sad mi se prispavalo :)
Ko zna čime sam zaradila ovakav vodopad, ili bolje reći, vodoskok dešavanja...
Ni to nije važno.
Važno je samo ne plivati uzvodno, jer se ipak nismo rodili kao jato lososa.
Kažu: život je onakav kakve su ti misli. Znam to. Vidim.
Samo u trenutku upadnem u zamku u kojoj mi misli budu onakve kakav mi je život. Čak ne moj. Verovatno zapnem za okolinu.
Nekad je zdravo malo povući se. Spavati. Odmarati.
Ili sam se ja svetski premorila ili me je ujela CC muva.
Odoh da spavam.

Onako septembarski, rashlađeno

2008-09-13T14:41:00.006+02:00

Par slobodnih minuta. Sedam da vidim šta može da se izrodi. Uzeh si vreme da ga poklonim. Presipam, možda iz šupljeg u prazno, a možda iz prepunog u žedno.
Septembar je premijerno osvanuo u svom kišnom ruhu, što se od njega već uveliko očekivalo. Rastopljeni ili od suše skoreni mozgovi su se obradovali vlažnom vazduhu. Možda se pokrenu neki ustajali sokovi. Nekim je čudom, preko noći, opalo lišće. I u parku i u mom dvorištu. Hm... Opet to vreme koje neprimetno protrčava. Peva istu pesmu. Dok se okreneš, prohuji kroz mesece, godine. Najlepše se ogleda u ljudima koje duže vreme ne sretneš. Eh, koliko toga može da se uradi, promeni u samo nekoliko vremenskih jedinica. Koje god bile. Nekad sati, nekad nedelja.
Možda sam meteoropata ali danas se osćam kao žuti list. Samo što ne otpadnem.
Mada, zahlađenje prija. Iako potičem iz porodice guštera koji mogu život da provedu na sunčanom zidu, smatram da hladnije vreme pobuđuje produktivnost. Što nam potvrđuje stepen radinosti na severu i nerada na jugu: lenji Grci, Italijani i vredni Skandinavci. Sva sreća, te još imamo par godišnjih doba, a ne jedno i po.
Još jedna sitnica potvrđuje p(r)obuđeni rad mozga. Na primer, ovih vrelih dana nisam ni o čemu posebno razmišljala, a baš sinoć, sa pristiglom olujom, mene je pritislo novo pitanje:
da li bubu boli kad padne?
Možda mi fali potkovanost iz domena fizike, ali ako neko ima obrazloženje neka me obavesti. Buba padne s visine 50 do sto puta veće od nje same ( i mnogo više) i nastavi da trči istim elanom. Ne slomi tu tananu nožicu, ne bude joj muka, ne onesvesti se, nema potresa mozga... Ona se baci sa sudopere i mahnito nastavi da jurca. Čak ni ne pobrka pravac. Znam da su to organizmi eonima prilagođavani najtežim uslovima ali zašto se ljudsko telo izubija pri padu sa dva metra visine? Doduše svi znamo za slučaj naše preživele stjuardese što me nagoni na pomisao da je veća verovatnoća preživeti pad sa veće visine? Marfi bi verovatno potvrdio.
Možda se treba dublje pozabaviti konstitucijom kućnog žohara, a ne fizikom, jer su to ipak vrlo zanimljiva bića. Ubeđena sam da ih se grozimo samo zato što su tako mala. Da je buba veličine pola metra, možda bismo je gajili kao kućnog ljubimca, ili se divili njenom mišićnom sklopu. Ovako je većina u paranoji da joj ne uđe u neku od rupa na telu. Uho, nos, usta ili pozadina postaju ugrožene zone. A tamo unutra, u dubini našeg tela može i da se namnoži....Brrr... Otud valjda to gađenje i strah. Inače ne ujeda, ne pravi buku. Služi da je se gadiš (hm, ovo ispade hrvatska konstrukcija, ili ne, kod njih bi bilo 'da se je', ili možda nepostojeća?) ...
Inspirativan septembarski dan. Nekada beše sedmi a danas deveti mesec. Rađa nova pitanja, nove prvake, žuto lišće i malo kiše.
Mesec kao mesec, vreme kao vreme, uokvireno nekim imenom da se mi, zbunjeni ljudi, lakše snađemo. Nego, prija malo pirkanja posle ove, čak i nama gušterima, umarajuće žege...

Da vidimo danas kuda...

2008-08-25T17:25:00.001+02:00

Ovog puta polećemo iz sledećeg razloga: pisanje radi pisanja. Umetnost radi umetnosti. L'art pour l'art. Valjda i gore napisani razlog opravdava pomenuto. Razmrdavanje prstiju. Razgibavanje ideja. Da vidim da li sam zaribala za ovih pet lenjih nedelja ili koliko već... Lenjih letnjih dana. Pijem sunce i sunce pije mene. Tako se ono spolja i ovo unutra prožimaju. Jurim vreme, vreme juri mene. Uživam u življenju i življenje valjda uživa u meni. Igram ledene vije sa obavezama, ako me dotaknu, zamrznu me. I obratno.
Vratih se domu svome posle dužeg vremena i moram da priznam da je tako tačna ona stara 'svuda pođi, svojoj kući dođi' kao i svaka iz naroda. Ne znam samo zašto im se do određenih godina opiremo i zvuče nam banalno. Teško je mladim glavama da usvoje ono što ne nauče na sopstvenoj koži. Kao, na primer, onu bolno istinitu narodnu 'u zdravom telu, zdrav duh' čovek razume tek u poznim godinama kada mu se nasmeši plastični kuk, kada zapne o sopstveni štap ili ga zamrzi da vrati vilicu iz čaše u usta.
Ili ona 'ko rano rani dve sreće grabi' do kasnih dvadesetih može da zvuči kao da je na kineskom sročena. Ko još rano rani u državi srpskoj? Ko još počinje da radi pre dvadeset i pete, te time i rano rani? I šta je kome rano? Nama je rano bilo 10-11-12 sati ujutru. Našima, vala, ne.
Ja sam danas u vokativnom odnosu sa svojim stanom i pevam mu 'dome, slatki dome' i pitam se, koliko je navici potrebno da se ustoliči da bi, na primer, prostor, postao dom. Pošto, koliko god domova promenila, tamo gde je ideja o domu, tamo je najudobnije.
No, da ne filozofiram nego da se uhvatim i ove: da se reći kupuju, manje bi se zborile pa ću da zaćutim, jer, ćutanje je zlato, i da dam jedan kontra savet:
ne verujte onoj 'ko je lud, ne budi mu drug!'
Ta tera na dublje preispitivanje.
Uzdravlje!

Podrav iz Pariza, ili od bilo kud

2008-08-11T20:11:00.006+02:00

Ko šta radi, ja pokušavam da si stanem na rep. Da se uhvatim na delu. Da si uđem u trag. Znam da je ovo 'si' nepravilno, ali mi se jako sviđa. Pokušavam da, kao ona patka iz boce (već pomenuh priču) koja je, naizgled, zarobljena u boci u kojoj nikada nije ni bila, uhvatim taj korak koji odvaja ono u boci i ono van nje. I mogu da priznam da nisam lak plen. Znam tako dobro da sama sebi zavaram trag, da posle, danima, ne mogu da se nađem. Zato sada treniram da postanem još bolji lovac. Pa da si podmetnem nogu svaki put kad pomislim da zbrišem.
Moram svečano da objavim da sam u Parizu, da je 20 časova i 26 minuta i da ja, nekadašnji party freak, planiram da ostanem kod kuće. I to, naravno, povlači masu unezverenih pitanja u mojoj glavi, tipa: 'Stvarno ćeš ostati u stanu? Je l' ti dobro? Da nisi u depri? Imaš još nepotrošenih gvozdenih evrića, možda bar na kratko? Ovaj grad nudi toliko toga! A da pozovem nekog (iako sam opet nenajavljeno banula) od moje dijaspore, polupoznatih ili skoro zaboravljenih lica?' I na sve to samo odahnem i pomislim: ali, zaista me mrzi. Uostalom, hodala sam 7 i po sati. Prvi put sam sama posle mnogo vremena. Jok. Ostajem u miru doma tuđeg.
I onda zaključim kako sam skinula košuljicu, neko bi rekao ludačku, neko zmijsku, i ušla u onaj prostor izvan boce. Tamo odakle vidiš sebe, nekad i sad, i vidiš da dekor ne igra nikakvu ulogu. Bila ova ulica pod prozorom u širem centru Pariza, užem centru nekog zabačenog sela ili, ne bilo ulice pod prozorom, a ni prozora, ova sada ljuštura pobija uigranu ulogu i, kao što se lesi vraća kući, tako hoće da se vrati sebi. Na kojoj god geografskoj dužini i tački u prostoru se našla.
Sve ovo ne bi bilo čudno da se radi o nekom drugom...
Nešto bih ja da zaokružim što mi izmiče. Tu činjenicu da je presek prostora i trenutka u nama samima, isti, valjda bilo gde u prostoru i u bilo kom trenutku.
Da je potpuno svejedno gde smo.
A i kad smo.
Kaže Hodo (šta da radim kad sam danas opet kupila njegovu knjigu): krug možeš preći polazeći iz bilo koje njegove tačke. Skup nema ni početak ni kraj. 'Početak' i 'kraj' su dva iluzorna koncepta.
Treba da prestanem da uramljujem i definišem.
Prispavalo mi se od ovog mog teksta, odoh da se onesvestim.
Laka noć iz grada svetlosti.

Povratak Dzedaja iliti nepresusno vreme

2008-08-07T15:11:00.005+02:00

I prodje mnogo ljeta kako se ne uhvatih, volela bih reci olovke, ali priznacu, tastature... Za promenu sam opet u kradji sopstvenog vremena, koje je pocelo da mi izgleda kao kofa puna vode, o koju sam pre , nekih, 10ak ( a mozda i mnogo vise) dana zapela i svu tekucinu prolila preko zedne zemlje, kojoj je to tako dobro doslo; kofa je carobna, pa se stalno puni. A cvece i zemlju treba stalno zalivati. I, tako to moje vreme dolazi i odlazi, ne nestaje, jer, kako nesto uopste moze da nestane, je l'? Nego se trosi na razne nacine... ili zalijem okolinu neznim potezom kontrolisane ruke, ili zapnem pa prospem sve unaokolo. U svakom slucaju, pustinju za sobom ne ostavljam.
Vreme je moj stari drug, kog iz dana u dan sve bolje upoznajem. Voli da me iznenadjuje, volim i ja da iznenadim vreme; taman kad pomislim da mi je smestilo, ono se ipak ispruzi i pocasti. Ili po potrebi skupi u klupce. Taman kad vreme pomisli da ga tracim, ja ga okitim da ne place. Gradimo neku lepu vezu. Tj. ja; pocinjem da ga razumem. A cim progovoris malo tudji jezik, stranac ga uprosti ne bi li razmenio koju...
Inspirise me vreme ovih nedelja, jer je tako nalik tornadu - da se i materijalizovalo u jedan (nas je ovde, na severu Francuske, pre neki dan mimoisao tornado koji je ostetio 200 kuca; a mi kampujemo, hihi).
Inspirise me, jer sam trenutno na 15 stepeni, posle dve nedelje na 35; u drugom godisnjem dobu, da bih se vratila za 5 dana u isto.
Inspirise i zbog toga sto se malo udaljilo od mene, te mogu da ga gledam izdaleka. Izbliza ti zamaze oci.
I koliko god nepresuno bilo, u svakoj kapi je dragoceno; i na svakom stepenu.
Ah, tako sam imala potrebu da posle, vise ne znam ni koliko vremena, danonocno provedenog sa drugima, odam pocast ovom satu, u kom sedoh sa sobom u tisini.
Nisam zapela.

pisanje na pauzi - mislim, nema ga, hehe

2008-07-21T22:39:00.003+02:00

O da, leto...more...uživanje...kamen, so....ko je sposoban da u ovako blaženom stanju napne vijuge i sklopi više od tri proste proširene....biće da ja nisam.
Tako da na mom voljenom blogu do daljneg ostavljam:

VRAĆAM SE .......USKORO.......

I nek' pređe i na vas ovo letnje blaženstvo

Raspust (samim tim i neki zaostali post iz drafts-a)

2008-07-11T20:17:00.006+02:00

Tu sam, možda spavam. Možda sanjam. Sanjam neke slike koje mi trepću sa najviše police. A pošto mi je lepo, neću da se pitam da li te slike sanjaju mene. Sve u svemu, na sve strane neko spavanje i sanjanje. Zaboravila sam koji je dan. Jedva da znam da raspoznam kazaljke pa da si objasnim koliko je sati. Konačno. Stopila sam se sa vremenom, pomirili smo se. Raskinuli raskid. Sad se vreme i ja volimo. Ako me večeras ne ošamari jer sam upravo u zakašnjenju.
Mada, trenutni posao mi je ratovanje sa vremenom. Plaćaju me da ga pobedim. Do sada su me plaćali da mu se pokorim.
Reči su mi malo onemele. Ako se to može 'na malo'. I, obezobrazile su se. Neće da se ređaju i neće da znače nešto.
Raspustile su se.
Kao i ja.
Moja je glava trenutno u nekim blaženim sferama gde je stvarnost malo nestvarna, java je malo međ' snom, ozbiljnost zasmejava a smeh se mršti. Do nedavno sam režirala drame i komedije, a sada je na repretoaru crtani film.
Ako me neko traži, skrenula sam levo kod Albukerkija.

Kriza grize

2008-07-03T11:29:00.004+02:00

E, izašlo je! Pustilo me je, razvezalo, olabavilo! Ivana ponovo diše. I to, onako, bez razmišljanja o tome. Blaženstvo čisto! A par dana sam prebrojavala, računala, merila, šta je duže - udah? Izdah? u panici: šta je uopšte na redu??!?! Udah?!?! Udah?!?! Udah!?! Neee! Izdah! I onda ti se zavrti u glavi i pada ti se u nesvest. Svašta.
Razlog - zavezala sebi omču oko vrata. Nabacila si na leđa kamenčinu. Ukrala sebi vreme. Pretvorila se u mašinu. Zaboravila šta je šetnja. Predala se trci pacova.
Recept - par dana ne radiš, malo se grčiš, plačeš i slično luduješ, potom provedeš jedan skroz neradan iako prividno radni dan uz ležanje na splavu uz kafu, lepu knjigu (ako imate srodnu dušu da vam čita priče - savršeno), ondaaaa, ležanje ispod drveta, a onda masaža glave, ledja i ruku. Pomogućstvu, sve to sa nekim ko vas razume, sluša, zasmejava iliti malo nahrani pažnjom. I rešen problem. Sva sreća, pa je moja najbolja prijateljica bila u elementu. Čitala, pričala, masirala, zasmejavala. Dobiće orden!
I opet sednem ja malo sa sobom i po 'enti' put zaključim, dakle, stvarno, kakva smo mi to bića - koja su u stanju da sama sebi naprave pakao i onda sednu, plaču, kukaju, razbole se itd. Lepo nam je mudri Branko Kockica otpevao sudbinu: kolariću, paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe odplićemo....
I drugi zaključak je da je masaža stvarno lek. Iliti pipanje. Prostojnije: dodir. Tako unuci održavaju bake i deke u životu. Pipkanjem. Tako se voli u životinjskom carstvu. Ne može ovaj današnji 'Zoon Politikon' da si uskrati tu potrebu a da ostane zdrav i prav!
Tako da, ujela me je kriza (koju sam JA porodila, odgojila) za glavu, za mozak, za dušu, za disajne organe... I previla sam ranu, sva zadihana, zavojem umočenim u eliksir prijateljske ljubavi, potom je malo izmasirala i evo me, preporođene.
Život je jednostavan.
Malo se odmorite, malo se pipate i kriza ne grize.

Mislite o tome

2008-07-01T12:38:00.005+02:00

Malo ću da kršim prevodilački red i mir i podelim sa javnošću šalu iz knjige koju prevodim i koja mi je, definitivno, ulepšala današnji dan:

Mula Nasrudin jaše svog magarca. Odjednom, životinja reši da se zaustavi. Nasrudin ga gura, vuče, udari ga štapom; ništa ne vredi: magarac, tvrdoglav, neće da se pomeri. Starac koji je tuda prolazio, dobaci:

- ’Stavi mu papričicu u tur!’

Nasrudin tako uradi i magarac se baci u trk kao poludeo.
Njegov gazda stade trčati za njim.Videvši da ga ne može stići, stavi i sebi papričicu u tur. Odmah poče takvom brzinom da trči, da prestigne magarca i stigne do svoje kuće vičući ženi:

- ’Zaustavi me! Zaustavi me!’

- ’Ne mogu – odgovori ona, - jako si brz.’

On joj reče:

- ’Stavi papričicu u tur!’

Režiser bljuje vatru

2008-06-30T19:56:00.004+02:00

Nekad je sve kao film, a ja sam režiser kom je ispao scenario. I znam, otprilike, o čemu se radi, i znam, otprilike, ko igra glavnu ulogu a ko sporednu, ali glumci su već toliko dobro uigrani da predstava teče, a ja ostajem da gledam, priča me nosi, i ne stižem da proverim, u izgubljenim papirima, da li glumci govore ono što od njih htedoh...prosto im poverujem...jer sve već po navici ide...Onda se setim, u onim srceparajućim scenama, da su to delovi koje sam precrtala. Dosta, bre, drame...Ali, kako sada da im pokažem šta im je zadatak? Gde mi je scenario!?!
Nekad im kažem u toku snimanja, da promene tok događaja, a nekad se i oni zaborave, pa vrate ploču unazad...otpevaju istu pesmu, jer im je tako lakše...misle da ne mogu da dobiju otkaz. Misle da su nezamenljivi. Misle da ih nisam slušala. Misle da sam ja preosetljivi producent, koji nema srca da rasturi uigranu ekipu.
No, poneta starom dobrom: ono što te ne uništi, samo te ojača, reših da otpustim par tvrdoglavih likova. Jedan uopšte neće da se prilagodi novom serijalu i tvrdoglavo ponavlja tekst iz jedne stare uspešne horor epizode, koju ukidam. Drugi je emotivno labilan i cmizdri unaokolo bez razloga, na svaki novi tekst, jer mu je u ranijim epizodama to donosilo uspeh. A ja davno prešla na komediju!? Jedan sumnja da su moji tekstovi, saveti, rešenja, komentari - dobri, i stalno truje ostatak postave da me ne sluša! Ova trojica lete već večeras...Ostali, onaj najpametniji, zatim, onaj što u sve veruje iiii...možda i onaj mali što često radi šta hoće ali u okviru programa, mogu da ostanu uz par packi i uslov da stanu na loptu.
Videćemo kuda će odvesti. A dotle, odoh da prevrnem svo znanje ovog sveta i nadjem vredni papir i vidim da li je baš ovako pisalo i u scenariju ili...ili da se sakrijem (ako scenario pronađem) i da posmatram da li se dešava ono što mislim da se dešava, a to je, da se scenario, upravo sada, piše sam.

Bez granica

2008-06-28T12:47:00.004+02:00

Samo hodaj. Samo guraj. Ne postoje granice. Ono što se ispreči na putu jeste prepreka koju ako ne možeš preskočiti, sigurno možeš zaobići. I obratno. Nekada se prolaz učini zatrpan. Ali, seti se reči - učini. Nekada putarina košta mnogo vremena. Ali, svako ima vremensku ušteđevinu. Štek. Dane u kasici. Plati. Prolaz može da košta par sekundi a može da košta i par godina. Nije ni važno. I tako se ne sećaš koliko dugo si radio za zarađeno vreme. I koliko je tvoje vreme zaista vredno... Ne vredi žaliti za onim što ne možemo pojmiti...
Kod mene su prepreke nalik ispreturanom nameštaju. Kada zavirim u svoju glavu, vidim nabacane stare fotelje, srušene ormane, stolice naslagane jedna preko druge. Nagomilan stari, ponekad lepo očuvani, nameštaj. I počnem da guram. Da ih pomeram u stranu. Da mogu da prođem. Nekada me taj krš nije remetio. Volela sam da se pentram po njemu, da se ljuljam na klimavim komodama i održavam ravnotežu na ormanima koji su se gibali napred - nazad, levo - desno. Da skočim na stvar i odskočim tren pre nego što se raspadne. Kako sam to volela!
Sad, kada pogledam taj nered iz daleka, vidim da je lakše lagano raskrčiti prolaz. Pomerati ono što guši. Gurnuti malo u stranu. Napraviti slobodan korak. A možda i godine čine svoje, pa mi se više ne skače. Nego je vreme da naučim da šetam. A za šetnju ti ipak treba staza.
Nema granica. Nema zatvorenih vrata. Na kraju, izgleda da nema ni čuda. Jer i čuda, kada postanu deo svakidašnjice, pobiju svoju definiciju. A jesu deo. I onda se pojmovi zamene. I ono što je za čudo čudo jeste ustvari obično. I kada preskočiš sa druge strane, obrneš definicije, vidiš da je ono što je nekad bio zid, sada je samo zavesa koju možeš da pomeriš. Samo što se i dalje nečija snaga meri u sekundama, a nečija u vekovima.
Obožavam onu priču u kojoj Zen majstor postavi zadatak učenicima da reše kako da izvade veliku patku iz boce (koju je on u nju stavio davno, dok je još bila pače) a da je ne povrede i da ne razbiju skupocenu bocu.
Odgovor je : patka je napolju, nikada nije ni bila u boci.

Shvatam naopačke

2008-06-27T12:47:00.003+02:00

Sretoh kolegu Zorana na ulici; zaustavimo se da razmenimo par reči, da otpevamo odu raspustu, da primetimo dešavanja u našem gradu, da ustanovimo sumanutu temperaturu i da se požalimo na manjak snage (zapravo, ja se u poslednje vreme nešto previše žalim, pripaziću o čemu pričam, obevaćam, samo me je malo skrhalo poslednje tromesečje) i usled mog upravo pomenutog problema, opšteg manjka životne energije (koji se, s druge strane, možda konačno sveo na normalu, posle opšteg viška iste) i komentara, kako, po prvi put, nemam snagu ni volju da se odbacim u istraživanje Iberijskog poluostrva, a imam sve uslove - kaže meni kolega: 'Hajde, bar na tebe to ne liči, Ivana, pi' babo.' - ja ostanem, sa velikim, od čelika izlijenim upitnikom iznad glave, razmatrajući koje je to novo piće koje treba da popijem i od kakve je egzotične biljke koja se zove 'babo', već, vizuelizujući šarenu drečavu nalepnjicu: Yoyoba, 'babo', mango za buđenje vitalnosti...A Zoran je samo progutao 'h' iz 'pih' i zadao mi rebus u glavi...
Bi mi poznata ova situacija i mogu otvoreno da priznam da se često dešava; ako je išta moguće shvatiti na dva načina, ja ću sigurno shvatiti na onaj drugi! Ako je napisanu reč moguće pročitati na dva načina, hvala srpskom, pa homonime volimo da gajimo, ja ću je opet pročitati na onaj drugi. Čisto da napravim život zanimljivijim i ostanem par trenutaka u razmišljanju: 'zašto...?'
Godine su mu trebale da otkrijem da je Jože Fatila zapravo Jožef Atila, da je Pete Fišandor, ustvari Petefi Šandor (radi se o osnovnim školama u Novom Sadu u doba mog osnovnoškolskog istraživanja grada), da se naziv prodavnice čarapa Čarapara, čita u jednom dahu, a ne kao Čara-para, pitajući se godinama što bi neko kupio čarape koje će se verovatno oparati...
I tako u nedogled.
Znam da nas ima dosta sa tih problemom i dokaz je naziv jednog muzičkog sastava koji me kupio zauvek: 'Dva Tragroma.'
Zar nismo svi kao klinci, živeli u strahu, pevajuću himnu, od ta dva jeziva bića, koja mogu da se probude i krenu na nas (ne znajući tada šta znači uopšte 'zalud!?' )
'Zalud biiiiio ponor pakla,
zalud Dva Tragroma!'

Dosada!?! Tja...

2008-06-23T11:36:00.005+02:00

Ne postoji dosada. Postoji problematičan rečnik. Kao što se sve menja, ništa ne stoji, kamenje raste itd, iako se već, sam po sebi, i jezik u nekom pravcu menja, možda bi ga trebalo prisilno korigovati na svakih nekoliko godina. Ipak nam reč oblikuje stvarnost. Lepo kažu čike i tete psiholozi, svako 'ne mogu' je ustvari 'neću' i sl. Sve se može što se hoće. Ako rečnik postane jednoličan, ista takva nam postane i stvarnost. Čim poverujemo rečima, pretvorile su se u opipiljivo. Kako onda neko ima hrabrosti da kaže da mu je dosadno? Dosadne su naočare kroz koje gleda. Ako bismo zamenili tu reč, to jest, korigovali izraz 'dosadno mi je' u izraz 'danas sam nesposoban da vidim kako je život lep i pokretan' pokrenuli bismo verovatno drugačiji sled događaja od utapanja u monotoniju. Zrno odgovornosti bi proklijalo.
Ne postoji ni rutina. Postoji zaboravnost. Naše prokletstvo je uljuljkivanje. Ko još ne zaspi kad ga uljuljkaju? Navike iz kreveca su se duboko urezale...sva sreća pa ne sve...Možemo bez pelena.
Navike nas drže pod kontrolom. Navike su opasnost. Posebno ako se ne preispituju. Ako ih ne vodimo na kontrolu.
Ružno je što često moramo da sačekamo da se nešto bolno dogodi , da neko naprasno nastrada (dobila sam vrlo žalosne vesti), da bi se podsetili koliko je kratko ovo naše putovanje na planeti, koliko je sve relativno i može da nam isklizne iz ruku svakog trenutka, koliko smo nemoćni (a opet moćni ako se ne naviknemo na opasne reči)...Koliko je opasno ozbiljno shvatati i neozbiljno ne ceniti život, i teško shvatiti ga neozbiljno a ozbiljno ga ceniti...
Volela bih da mogu da naredim ljudima da uživaju!
Da nikakav otkaz, rastanak, gubitak, povreda, dok god nam ne ugrožavaju zdravlje stvarno nisu ozbiljni. Da je nervoza gubljenje dragocenog vremena za posmatranje ove veličanstvene predstave. Da je telo ipak prvi hram...
I tako neko nestane....a neko se usudi da se dosađuje i da bude nezadovoljan...Tja...

Kaže mi priča danas, ukratko: posle silne muke da mudraci kralju na izdisaju rezimiraju svu mudrost života, najstariji od njih je sroči u sledeću rečenicu:
Rodiš se, živiš, umreš, čudesno!
Kralj shvati i srećan izdahne.

Iz šupljeg u prazno

2008-06-23T00:46:00.003+02:00

Nešto nisam pametna ovih dana. Hihi. Obično pročitam svoj prethodni post da vidim ko je bila ta osoba juče i da li je uopšte poznajem, i ... nešto nisam samu sebe inspirisala. Tačnije, došlo mi je, da ovako javno, objavim da, ali najozbiljnije, najiskrenije, sada stvarno znam da ništa ne znam.
Od silnog straha da će me raskrinkati, došao je trenutak da samu sebe raskrinkam! Hihi. Lepo, nemam pojma! Niočemu. Pokupila sam svašta nešto usput ali, odjednom mi je pogled pukao u rupu bez dna.
Otpao je neki teret s mene i mogu da se pohvalim da sam na početku.

Zatim, večeras sam zaključila još nešto važno. Ima, tu, nas par komada koji smo nepopravljivi tinejdžeri. Priznavali ili ne, ali upadosmo u taj koš...Pitam se, dobro, zar nije bilo dosta tolikih godina Szigeta? A onda ovog našeg Exita (inače, zaključih da ga jedva čekam!? i postideh se i ovog tinejdžerskog zaključka posebno, jer, mimo toga što ću da radim, par dana ću da đuskam okolo)? A onda stopiranja, kampovanja, koncertovanja, žurkovanja, londranja....ne vredi pominjati. Ove godine punim 15 godina aktivnog društveno-kulturnog života. Koliko se kulture uhvatilo, ne sudim.
Iako se sve to danas svelo na prepolovljenu meru (i još na pola) ja i dalje ne smem da dam vreću za spavanje u nepovrat...Iako me na tren iznervira novonastala turistička atmosfera ovog grada, gužva, pljeske i reflektori, osetim kako mi je milo što se stvari dešavaju, što ljudi sede po parkovima (tj. dva), što klinci danas mogu da biraju na čiji će koncert i gde na zabavu. Kome je do unutrašnjeg mira, uvek može ostati kod kuće. Praktikujem.
Smirujem se i toplo mi je u stomaku, uživam u draži doma svog i smejem se po ulici, sve se usporilo... ali, izgleda da pundravac nije spreman da umre. Iako se nekako uravnotežio. Autodestrukcija se pretvorila u autokonstrukciju. Da ne prevodim.
Jedva čekam festival zato što me zanima Ivana 08. Da posle sednem sa svih osam, devet, petnaest i vidim kako se slažu. Volim da budem nova ja na starim mestima. Izgleda da mi je to trenutno zanimljivije od stare ja na novim mestima.
Neću da komentarišem događanja po gradu, ima ih dosta, a pokušavam da ubijem kritiku u sebi. Ako ne vodi rešenju.
Mogu samo da pomenem da se omaške često pretvore u dobar vic. I kako da ne idem po svirkama kad je na večerašnjoj neko zapeo za kabl i 'two turn tables & a microphone' su umrli na minut? Mi smo se do suza nasmejali...
A grad na nama ostaje... ili je već ostao ;)
Dajmo se uozbiljiti!

Čuda neka...

2008-06-21T22:21:00.003+02:00

Još malo pa ću prestati da se čudim.
Samo da jedanput sednem i napravim popis čuda do sada. Od nedavno se čuda migolje van opipiljivog.
Ovih dana kako otvorim knjigu, nađem ali tačno ono o čemu razmišljam! Neočekivano! 'Slučajno'! Hajde, ova čuda po svetu oko nas me više ne uzbuđuju, susreti, slučajnosti, informacije, ostvarene želje...ali zar i knjige! Bar je to carstvo dosad otkrivalo ušuškane istine...Dobro, šta sad? Ne moram više ni da čitam? Nije dosta što sam digla ruke, da ne kažem oči od pokretne slike? Možda da si zalepim na čelo Budha on the mountain i prošetam uokolo da vidim šta će se desiti. Možda me neko iznenadi?
A možda sam se samo zasitila. Prejela sam se života. Nagutala. Ne treba mi više novih ljudi, novih poslova, novih gradova, novih dešavanja, novih krpica, novih cipela, novih brojeva telefona...Izgleda da je hrčak nagomilao i previše, zimnica je spremna. Potrajaće još koju deceniju. Sada mogu da počnem da grickam nakupljeno da se ne ubuđa. Ili da razdelim cvrčkovima i kupim kartu za jednu daleku destinaciju na kojoj se možeš malo sakriti i svariti pojedeno. Ili bi i to bilo previše?
Zapravo, toliko je sve postalo fascinantno ovde oko mene da prosto moram da pogledam još jednu epizodu. Tako počne navlačenje. Upala sam u zarazni serijal.
Ivana is on the road again. Opet vozim. I danas na mojoj letećoj spravi shvatim, ali onako jako iz stomaka, da je taj put koji prevaljujem isti kao i bilo koji put bilo gde. I ti oblaci (dobro malo su drugačiji blizu okeana) su isti ti oblaci bilo gde. I ovo obožavano sunce. Konačno, da sam ja, ista ova ja, bilo gde. I da sve što sam htela tamo negde mogu i sad i ovde. Čudo jedno! I da ovi ljudi ovde znaju da svanu kao sveže jutro.
Gle! Sletela mi žuta buba-mara na nogu!
Najveće čudo je što sam do pre koji sat htela da puknem po šavovima.
A sada su me šavovi pomazili.
Kažem ti, ne znam više da se čudim...

Gluvi snovi, vampiri i očaj

2008-06-17T23:14:00.009+02:00

Hajde da sednemo da napišemo nešto - poterao ju je unutrašnji glas.
Ali, šta? Šta? - zacvileo je spoljašnji.
Ćuti i sedi! - podviknuo je nečujni.
Hm...hajde...-prošaputao je spoljašnji ne znajući kuda sve to vodi...i doviknuo stomaku da se ne grči jer za obavezu koja ga muči ima vremena.
To je izveštaj sa lica mesta ovog ovde i ovog sad.
Pale su mi dve stvari danas na pamet! I ostvarila mi se najmanje jedna želja a možda i više njih. Više ih ne brojim.
Naime, prva konstatacija se desila po buđenju kad uvideh da su moji snovi gluvi.Probudih se sa čistom senzacijom da ne čujem u snovima! To jest, da nema tona! Pokušavam da se setim glasova, zvukova, bilo kakvog šušnja i ne dopire mi do svesti. Samo slika i muk. Znam da se nekad baš ispričamo ali se glas samo podrazumeva...ili se tako desilo samo u sinoćnjem snu. Ustala sam jutros u gluvo doba.Biće.

A druga stvar koja me progoni danas je činjenica da ....VAMPIRI SU MEĐU NAMA!....
Hajde što ti sisaju energiju, kradu vreme, lopataju te svojim umišljenim problematikama, truju očajem i sl, naiđoh na kradljivce talenata. I zaključih da njima treba podariti glavnu ulogu na ovoj svetskoj pozornici i u ovoj hit tragikomediji. Meni nisu još ništa ukrali,(zapravo trudim se da, ako krenu da čupaju, pustim, te mogu da kažem posle da sam im dala) ali sam prisustvovala uličnom otimanju torbice talenata. Sitni kradljivci koji ti prepreče put, maznu dar i besramno se istim šepure u nadi da će sami sebe usrećiti. Pri čemu ti samo zagolica nos njihovo samozavaravanje i suzdržavaš se dok ne kineš i ne oduvaš ih u nepovrat. Neki od tih sitnih kradljivaca su pravi klovnovi koji te zaista nasmeju svojom ludošću...Takvog sretoh juče i iskreno me je zasmejao.
Neki ljudi stvarno veruju samo svom odrazu u ogledalu. Ne veruju da se smeju, dok se ne vide u ogledalu i ne vide sopstveni osmeh. Ne veruju da postoje, dok se ne ugledaju na fotografiji. Ne veruju da misle dok ti ne utrpaju svoje reči u usta pa preko tvojih usta nazad sebi u uši.
I kako da ne mislim da sam se rodila u cirkusu?
Punom divljih životinja.
Žednih slave kako bi u masi utišali svoj očaj.
A očaj se samo sa očajem druži. Tako da, ko god ubije tog malog zlikovca zvanog očaj koji nam se useljava u stomake, neće moći da se druži sa drugima očajima. I malo po malo, sateraćemo ih u ćošak. Istrebiti i živeti u blagostanju.
I konačno će se ova kugla uozbiljiti!

Hibernacija ili zaspale moći

2008-06-14T01:18:00.004+02:00

Sve bih nešto da napišem već dva dana ali me je napustila moć. Ostavila me je na miru. Ovih dana skupljam 'drafts' iliti žvrljotine. Sve u nadi, kao, nastaviću. Neke se i zovu 'nastavi'. Nego ko da me podseti ako neću samu sebe?...A nema teže stvari nego vratiti se prekinutoj započetoj misli. Kad je ponovo pročitam posle nešto vremena, izgleda mi kao da je nisam uopšte ja napisala. Nego mi se neko 'ulogovao' pa započinjao tekstove. Iskreno, ni kad pročitam ovo napisano nemam utisak da sam ja pisala...Stvarno čudno kako se ono izvučeno iznutra osami i počne svoj život. Tako da mogu slobodno da se ogradim od svega što rekoh...Hehe. I tako oko nekih stvari promenih mišljenje već posle napisane rečenice. To se ja i ja nekad malo pohoškamo.
Ovih dana posle dve rečenice napuštam pisanje i sedam da čitam...
I opet sam ostala kod kuće. A htedoh do poslednjeg minuta na zez koji mora biti kvalitetan. Atelje, vazduh, drugari puštaju muziku...Počela je da ispaljuje u pet do dvanaest...Koja je sad ovo ja?...Izgubih silne neke moći ovih dana, nedelja...Ne pomera mi se...Ne ide mi se nigde...Ne piše mi se...Napalo me je NE...Ko me je terao da ga prizivam u nedavnašnjem tekstu. Propustiću izgleda i prevoz za inostranstvo...Svašta...Ako neko čuje šta mi se dogodilo neka mi kaže.
Nema ljutiš.
A najluđe od svega je to što sam dobro...
Hm....
Ps. Upravo mi je istekla lična karta, možda je vreme da malo ne postojim.

Danas na repertoaru....

2008-06-12T00:06:00.003+02:00

Ova naša kugla je pravo pravcato pozorište. Na repertoaru nikad ne manjka kvalitetnih tragikomedija. Sva sreća pa ovoj novoj Ja u vidokrug upada samo drugi deo pomenute složenice.
Ko- me - di - ja!
Kod mene sve po starom - stari dobri haos vlada, jedem ja vreme, jede vreme mene. Rokovnik diriguje sa trona a glava što isprati, isprati i večito sreće neke ljude i događaje van tog rokovnika, van programa, koji tako upadnu i urežu recku na kori mog dana koja me pred spavanje podseti da su prošli ovuda i možda malo pecne ako su je duboko zasekli.
Jutra izgledaju daleka kao prošli vekovi...
Nego, zasmejao me je malo pre susret u liftu. Moja komšika, vrlo jedna zgodna cici, u godinama doduše ali puna duha i snage, prepričava mi, uz već rezignirani osmeh ironične ishode poslovnih promašaja, sa zaključkom - a ljubav? Ma koga de šetam bre? Majmune? Je l' imaš ti nekog? Pa nemaš, zato što si pametna. I zalupi vrata od lifta. HIhiihhi. Jes' vala smešno. (briznu ona u plač.....a daaaaaaa! Šalim se, smešno mi je i dalje ;))
Još jedna u nizu...imam ih sad već previše u okolini...
I nešto me potera da se saberem...na mom ljubavnom planu je neka kuhinjska atmosfera. Obično se sve peče na tihoj vatri, onda proključa, onda ključa, ključa, ključa i puf. Ispari. Osta užarena prazna šerpa slepljena sa ringlom. Sva u dimu. Puši se. Hihi. Mogla bih da pokušam da pribavim neki recept od ovih kod kojih ne isparava.
Potom bih ja da spasim stvar, da dolijem još malo vode ali se stvarnost izmakne, šerpa padne, nestane struje ili se voda prospe sa strane. Onda odustanem od kuvanja kad stvarnost reši da mi priskoči u pomoć i da spasi propalo, sve krene u moju korist, e ali, onda više ja ne znam da li da ili ne, izgleda da ipak ne, i tako u krug, neko kažnjavanje u obliku lošeg tajminga.
Jedan ukapira prekasno, drugi se dvoumi već par vekova, treći bi ali nije sada baš u krugu od hiljadu kilometara, četvrti se poplašio a petog sam možda i izmislila. Onaj šesti me ne zanima, promašio je film.
S druge strane, nešto se ne brinem, znam da sam sačuvana, situacija me zasmejava - a s treće, ove sede mi nešto privlače pažnju. Sutra kad se probudim izgužvana...
Pa šta sad! Valja preći ovaj put na kom smo se našli.
Negde me samo štrecne nova rima - što postajem svesnija, planeta mi je tesnija- i zapitam se, zar nije lepše biti blaženo uspavan i ne pitati se mnogo? No, svako je svoj ja i tu je gde je, moraćemo se izneti s tim na kraj. Ko to zna sa osmehom, spašen (iji) je.
Ne palim Tv već neke dve godine, prognozu spoznajem trenutno a vesti donose planetarni sklopovi. I knjige koje me nađu. Odavno ih ne tražim...
Jutros sam ispratila svoj instrument... predmeti odlaze, percepcija se menja...
Nema opasnosti.
Nadam se da i to nije još jedna od mojih zaslpeljujućih iluzija.
A, inače, ako muški rod to nije zamjetio, po Novom Sadu se šetaju žene zmajevi, same su i teški su zalogaji ali zauzvrat nude istoriju univerzuma u malom....nećemo valjda čitav život zaobilaziti život?
Kaže moj cenjeni Hodorovski - između uzeti i ne uzeti, uvek treba izabrati 'uzeti'. Neuspeh je iskustvo. Ništavilo može da se pretvori u frustraciju. Neki ljudi smeste sreću u budućnost i daju sebi večnost da je dostignu.
Neki postanu couch potatos...
Današnji zaključak je da grad Novi Sad vrvi od kradljivaca biciklova i single žena.
Ne, ne, nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam dobro, ali oko mene možete da birate.
;)

Komunikacija, volja, život bez bicikla i anđeli

2008-06-10T11:02:00.005+02:00

Nije tako strašno biti đak pešak. Baš mi je zanimljivo da hodam, posle par meseci jahanja na biciklu. Šmrc, bicikl...Nije strašno ni kad ti se uspori život. Vidiš neke stvari, ljude...
Sa nekim proćaskaš u prolazu. Ne ostaviš mu prašinu u očima prolećući...(kakva je ovo reč, prolećući!?)
Pročitah jutros jednu priču koja kaže da bi trebalo malo meditirati nad rečju Volja.
Koje su to stvari koje ne uradimo zbog manjka volje ili zbog toga što nam izgledaju previše riskantne...
Volja je jedna važna gospođica u našim životima koju treba paziti i sa kojom treba sarađivati.
Zaglibljena u vrzinom kolu činjenica o prapočetku, kokoški ili jajetu, nama ili Njemu, prasku ili večnosti, ispreklapanom vremenu, prošloj budućnosti ili budućoj prošlosti, onom van i unutra, i teškim trudom da uronim duboko u Sada a da se ne udavim, ja se i dalje svaki dan, u svakom pogledu, upoznajem sa Voljom. I uviđam njenu moć. Njenu nadamnom i moju nad 'njojzom' (kako bi mati rekla). Ko će kome apač biti počinje da gubi važnost. Sklapamo pakt o saradnji, samo što nismo sve klauzule dobro osmislile. Ne još. Radimo na tome.
Kaže meni priča jutros - ne komuniciramo puno sa nepoznatima misleći da nas naša distanca time čini važnijim i sigurnijim u sebe i ne dopuštamo našem anđelu da se izrazi kroz usta drugih.
Oh, svekolike istine...reče jedna nadasve komunikativna dušica u prolazu. Da!
I, vraćajući se na početak izlaganja, usporavanje života i razmenu 'koje' sa 'slučajnim' prolaznicima htedoh izvući novi zaključak: zakon šume se poklapa sa zakonom velikog grada.
Na Fruškoj gori, po zaboravljenim puteljcima u dubini nabujale vegetacije, dvoje koji se sretnu će, naravno, poželeti jedno drugom dobar dan, zdravlje i sl. Pogledaće se u ogledalima duše.
U Parizu, u halucinogenoj gužvi i večitom trku, dvoje koji se sretnu makar i na pokretnim stepenicama koje ih vode u suprotnom pravcu, poželeće jedno drugom dobar dan, zdravlje i sl. Pogledaće se u ogledalima duše. Jer su prepoznali nešto a verovatno se više nikad neće sresti.
U našem gradu, dvoje koji se sporo vuku po jevtinom behatonu, čak i ako se znaju ali im je kontak izbledeo, čak i ako se ogledaju u ogledalima duše, ponosno će odćutati. Važni i sigurni u svoje izgubljeno i zbunjeno ja.
Ne ubacujem se u ovaj koš, ali znam da se dešava.
A anđeli se stvarno jave kroz druge ljude. Ozbiljno ti kažem. Meni skoro svaki dan. Sve ima veze. Trebalo bi ukinuti izraz 'nema veze'. Kako može nešto da nema veze u univerzumu u kom je sve čvrsto povezano?
Kako leti jedna poruka sa mobilnog telefona? Putuje po putićima super slepeljenih čestica. Oblikovana u misao. Elektronsku. Čudo neviđeno.
Nepoznati ljudi, prolaznici, slučajni saputnici su božanstvena pojava. Šta se sve sazna u liftu, na ostrvu između dva prelaza, po redovima, u kupeima vozova... Možeš saznati ko si i zašto si ovde.
A treba samo pomaziti gospođicu volju po glavi i izaći malo iz sebe.
Sići sa bicikla.

Ps. i ne biti ljubomoran na partnera koji priča sa anđelima, hihhi

Uzročno posledično poslepodne

2008-06-08T15:50:00.004+02:00

Možda bi se moglo reći da besposlen pop i jariće krsti, ali ja, iako stvarno imam šta da radim, ukrašću si vreme da po nebrojeni put u životu probam da zaključim nezaključivo.
Sedim i ručam. Jasno, glava ne miruje, zauzeti stomak ne uspeva da pobedi mozak iako je u punoj akciji...I zagledam se u kašiku. I pomislim, Bože, kakva lepota: mračno tirkizna pozadina posude, u 'gro planu' kašika, u kašici (kao i u činiji) čorba od brokolija, a brokoli isitnjen i sav fantastičan u svom granasto granulastom obliku i toj nezrelo zelenoj boji nalik raspadnutim univerzumima a opet tako kompaktnim. Divan jedan splet boja i oblika, kad, gle, mušica! Zagledam se malo bolje, kad, ono, trč, trč, pa sve češće mušica u minijaturnim grančicama. A ja već na pola čorbe. Biće da sam ih podosta već pojela. Ja, novopečeni vegetarijanac! Iz viših razloga! Najela se malih nevinih duša. Manje bih skrivila, valjda, da sam se najela belog mesa neke nesrećne obezglavljene kokoši...
No, navede me to na staru dobru glavobolju o predestinaciji. Sve ovo ne bih primetila da se nisam zaustavila i pogledala u kašiku. A da li bih se zaustavila, da nije tebalo da se zaustavim? Mušice su mogle ostati neprimećene kao i lepi, šareni brokoli dekor. Zapravo, čorba od brokolija uopšte nije bila plan! Nego sam, lepo, isplaniravši drugu čorbu, otišla, kupila i oljuštila šargarepu i ne znam kojim trikom je vratila spremnu u frižider i dohvatila već pomenutu povrćku...Kako to? Zar nisam htela drugačije?
Ili samo imam problem sa organizovanjem života. On mene organizuje. Kad pogledam unazad, stvarno je tako. Verovatno je mušica bila okidač za ovaj tekst. I brokoli se nametnuo zbog toga. Šargarepa me ne bi ubacila u rebus. I eto uzročno posledične veze van moje kontrole. Da ne pominjem da mi se išlo u šetnju, željna sam zvezde...ali, nekako, nisam uspela...
I onda pomislim, šta ako se zatvaram? Šuška se već da me previše nema...Pazi, sunčano nedeljno popodne, ona sedi i piše o banalnim svakodnevnim zgodama! I onda opet odgovor. Nisam dovoljno htela. Ne mogu da izađem, ako to ne želim dovoljno. U ovom današnjem svetu prepunom mogućnosti, ne dešava ti se samo ona koju ne želiš dovoljno. Prosto.
Istrča novi uzrok - previše sam bila napolju svih ovih godina. Sada sam malo sela unutra. Posledica. Koja se istog trenutka pretvori u novi uzrok za, na primeeer.....ovo pisanje - posledica! Ni ne izgovorih već je postalo uzrok za ko zna šta s'one strane nečijeg ekrana. Evo baš ovu tvoju misao sada! Posledica!
Misliš da sam znala pre 10 minuta da će se ovo desiti? Ova priča? Za sve je kriva mušica...Ili brokoli koji me je napao iz frižidera.
I da se sada uzbuđujem zbog bilo čega što mi se nije dogodilo ili nisam uspela ili mi nije pošlo za rukom ili nisam postigla? Svašta...
Naravoučenije može da bude samo biti nežan sa uzrocima. Da bi bile nežne posledice.
I, dobro operite povrće pred kuvanje! Ako imate moć da odlučite koje.

San

2008-06-07T18:16:00.005+02:00

Sanjam punom parom...Delova se secam, verovatno onih, kako nam opisase psiholozi, koje sanjamo pred budjenje.
Sinoc sam skakala iz aviona. Toliko stvarno, da se plasim da za par nedelja necu znati da li sam stvarno to uradila ili je ipak bio samo san...
Nasla sam se u avionu sa nekim, naravno da se ne secam s kim, ko je zapravo trebalo da obavi taj herojski poduhvat i nekim trikom, se obreh u opremi i sa padobranom na ledjima, cak i u snu svesna da, eto, to nije bilo u planu, ali je skok mog prethodnika izgledao toliko lezeran i izazovan, da naprasno odlucih da i ja probam. I skocih.
Nije mi prvi put da sanjam letenje. Genijalno je svaki put. Pre sam sanjala pravo letenje, vodoravno, a ovo je sada bilo nesto izmedju letenja i padanja; mada, ipak pod dovoljnim uglom da ne bude pad. Polagano, nezno kroz vazduh i vanredno sigurno. Preletala sam neke zeleno zute pejsaze, na trenutak, cudnu vegetaciju, neke mini jele, i odletela u okolinu Subotice.
Usput sam se cak grizla, svesna da sam daleko odletela, kako cu se vratiti? Uz staru dobru brigu o stizanju na casove...Spustih se u neku cigan malu, iz koje me zbunjeni, prasnjavi likovi iz kartonskih kuca upute na Suboticu. Koja je bila na 5 minuta peske od kartonskog sela.
Sledeci problem je bio telefon na izdisaju. Ali se ubrzo oko mene naslo par nekih lica koji su mi, ne znam zasto, pomagali da se vratim kuci (kao da je Subotica Zimbabve).
Eto...

Kroteci bes

2008-06-04T11:32:00.004+02:00

Novosti u mom zivotu su zakasnele reakcije. A mozda je samo sklop spoljasnjih okolnosti takav. Ili unutrasnjih, ili sta god ... da ne ulazim u filozofiju.
Juce su mi, po jubilarni cetvrti put ispred vrata, a ukupno peti put u zivotu ukrali bicikl. (E, sad Sinisa, ako saznajes 'vako javno, nemoj se ljutiti, sve mi tesko da te nazovem i da ti saopstim :)) Da, nije mooooj!?!?!?
Ne znam kako me je juce zaobisao napad besa, ali danas me je sacekao odmah po budjenju. Vreabao me je pored kreveta.
Juce sam se samo mirno potopila u misli i cinjenicu kako je sve relativno, klimavo, moguce, tu i nije tu, imas i nemas, sve jedno a i odvojeno, kako na svaku mrvu zivotarenja mozes da uperis razna svetla, razne uglove posmatranja...Jedan dan imas bicikl (sva sreca na kraju, te se radi ipak samo o obicnom biciklu), stizes svuda na vreme, uzivas u povetarcu dok se vozis, produzavas sebi dan, mrdas razne mishiche i naravno nisi toga svestan i ne udostojis se uvlacenja tog glomaznog parceta gvozdja u stan u kom bi o isti samo zapinjao. A znas da zivis u zemlji, gradu, kvartu punoj/om labilne mladezi koja pati od besparice, lenjosti, loseg vaspitanja, manjka roditeljske paznje, podrske, iskrivljenih vrednosti i sumanutog sistema i da ta ista mladez deo svojih problema resava prisvajanjem tudje imovine. Sve to lepo znas, i znas da su ti vec pet puta maznuli bajk i opet ne naucis da ga treba drzati u stanu. Mozda i vezivati za radijator. Ne, nego zivim u poverenju zvanom: - ma, nece valjda opet...- E hoce... Dok jedan Kopenhagen nudi svojim stanovnicima park bicikala (jeste, tako se menja ova rec) na izvol'te, za dzabe, svima na dohvat ruke, dok jedna Barselona i jedan Pariz isto to nude za nesto gvozdenjaka na svakom cosku, nash Novi Sad pati od boljke - vezi bicikl za nogu. U kaficu ga smesti za sank, a u gostima, prijatelju u fotelju. Ili jos bolje, nemoj nigde ni ici biciklom, nego ga kupi, skockaj i drzi na sred dnevne sobe.
Bes je besmislen. Znam. Nista ne moze doneti - zato ga i pretacem u ovih par redova kukanja. Pokusavam da ostanem cistog razuma i mekog srca i poverujem: ah, eto, valjda ce nekom koristiti... ali sta da radim kad mi iskace slika maloletnih ovisnika iz komsiluka koji ce ga prodati za 30 evra i pretvoriti u malo belog sa limuntusom. Grrr...
A Ivana ce da uspori svoj zivot, ponovo bude djak pesak na temperaturi od 35 i kusur, bakce se sa gradskim prevozom, zadimljenijim taksijima i, verovatno, kasnjenjem... Mogu opet da zarezim? Hvala: grrrrr!
Izboricu se sa porivom da i ja prisvojim necijeg ljubimca, i uzdrzacu se od ruznih misli, psovki, kletvi i sl, nabavicu najvecki krsh u univerzumu i prevoziti se na njemu. Da. Ovo je danashnja mantra.
Odoh da utopim tugu u banani umeljanoj u kakao. I med.
I nek se nose!!!
Hihi. Ovo je bilo blago.
:)

Obican dan

2008-06-02T16:49:00.003+02:00

Samo da vas podsetim da upisete akcije. I mene su podsetili. Odlazem mesecima a stvarno traje 3 i po minuta. Da nisam to danas obavila ne bih znala da mi licna karta istice za 10 dana. A kako zdravstvenu knjizicu nemam, zamalo da nestanem iz sistema. Sto ce se verovatno na kratko i desiti jer sumnjam da cu stici da izvadim licnu u ovako kratkom roku, pored svog zivotnog programa... Mada, ne, ne, ne mogu nestati....mili, dragi pasos zivi svoj uzbudljivi zivot :)
Situacija u posti: baka salje pismo u inostranstvo. Jedna fina baka, gospodja ugasenog pogleda. Obrazovana i druzi se sa strancima. Podsetila me je na moju pokojnu. Isti taj pogled kog se uplasim i koji necu da imam. Necu da mi se razvodne oci u tim godinama i da zaboravim da se smejem.
Naime, baku je iznervirala zena iza pulta koja je htela da desifruje sta je na koverti ime a sta prezime. Strani jezik, ko ce tu da pogodi sta je sta? Nema imena, kaze baka, dva prezimena, dve porodice. Rembrant. Dt! Vice baka. Znate slikara koji nije vise medju zivima, kaze. Momak iz reda dobacuje: - Onaj madjar? Sto je slikao ruzne ljude i prirodu...-, baka dodaje: ne znam da li je bio madjar. Potom zena iza stakla upita: -Da li su to dve porodice koje zive zajedno? - Baka se iznervira i odbrusi: - A zar mislite da bi im slala na istu adresu ako zive odvojeno?- Cujes za pultom razvuceno, negativno: - Doooobrooooo.-
Hihiihi, mene je zabavilo ovo postansko pozoriste.
Iza mene nas je, iz maminog narucja, prozdirala velikim, ozbiljnim, plavim ocima jedna velika beba.
Sledeca scena je bila u prodavnici u kojoj se kasirka ispovedila zeni ispred mene kako se ne vredi muciti dijetama, jer, sve je to na kraju samo yo-yo efekat. Ona se toliko bila zazelela majoneza i mesa...I kolaca...
Svako u svojoj ulozi, napet ili opusten, zadovoljan ili izgubljen.
A mene je do kuce ispratio onaj ugaseni pogled.
A ne. Nece me uhvatiti.

O snovima i strahovima

2008-05-17T10:40:00.006+02:00

Sanjala sam sinoc nesto jako strasno. Zapravo, nesto sto je u snu izgledalo strasno ali sam, takodje, znala da u isto vreme i nije. Nesto sto je bilo jako bucno, a buka vrlo cesto probudi zver straha u stomaku. Sanjala sam strah koji je bio sasvim spoljasnji, kao kad znas da samo sanjas. I cak te i zanima. Sanjala sam da se u sobi do nas desavalo nesto sto nismo smeli ni da zamislimo. Videli smo samo treperenje svetla, culi tupe udarce i osetili kako se sve trese. Htela sam da otvorim vrata te sobe, lupala, pokusavala da predjem tamo preko simsa. Ostali iz moje sobe su samo gledali.
Onda smo se nasli u 'sutradan'. Sve se desavalo u nekom prostoru koji je polu prijateljev stan, polu skola. Volim te pomesane dekore u snovima. Cesto se i ljudi tako pomesaju. Neko bude polu mama a polu prijatelj, a polu onaj slucajni prolaznik kog primecujem vec godinama i cini stalnu postavku mog rodnog grada. I smenjuje svetlosnom brzinom lik i vibraciju.
Elem, mi, u tom sutradan, otkrijemo kako je sav onaj horor od prethodnog dana zapravo bio neka polu-predstava, u kome su neki 'kao' nastradali, ali nisu, jer je sve bila samo igra, imitacija, pretvaranje. Kome i cemu ta predstava u sobi? Samoj radi sebe.
I ustanem sa osecajem te predstave svuda oko sebe. Sa ubedjenjem da je sve samo igranje. Mozes da odigras tugu, srecu, hrabrost, da napravis nesto sto ce drugima izgledati jako strasno, a zapravo se radi samo o danasnjem programu. Mozes da ucestvujes a i ne moras.
Mozes, stvarno, kako god hoces!
Mozes da izazoves sta god zelis - da rastuzis druge, da im ulepsas dan, da ih uplasis, da ih utesis.
Sve to odavno znamo, ali se cesto prepustimo da predstava igra nas. I da nam dodele uloge.
I kad je nesto jako strasno, mozes da odigras hrabrost. Zato sto je ta jako strasna situacija, isto tako necija predstava na njegovom danasnjem repertoaru. A nista nije strasnije od naseg pojma o strasnom.
Desava mi se da mi u snu sve to bude toliko jasno, da se po budjenju osetim kao da sam se vratila sa nekog ubrzanog kursa na datu temu.
A mozda se jos nisam ni probudila.

Povlacim rucnu

2008-05-16T15:12:00.005+02:00

Dobro, stala sam. Od sada hodam na prstima samo me nemoj molim te tako kaznjavati.
Zatrcim se ka nekoj buducnosti, puna toplih iscekivanja i onda je promasim, protrcim, i upadnem u saht proslosti tako duboko, da ne mogu da vidim dalje od juce ili sutra.
Izvini.
Zaboravljam da, ako vec zelim da pricam sa vremenom, sa govorom, sa istinom, treba da utihnem. A ne da se pojavim prseci se, zeleci da me vreme i govor i istina vide.
Znam.
Teorija je uvek na korak ispred prakse.
Uvek je brza.
Ili ne uvek. Ne generalizujmo. Nekad si u praksi bez teorije i to je tako slatko, kao ona Marijina torta sa rizom.
To je ono kad mi izleti istina i iznenadi me.
Nekad si u teoriji bez prakse i to te zulja kao riblja koscica zabijena u sluzokozu grla.
To je ono kad bih da objasnim i sebi i drugima nesto o cemu ne vredi pricati i izgubim dah...
Samo sto priloska odredba za vreme 'Uvek' voli da nadvlada realnu procenu.
Izvini jos jednom na svemu bezglavom sto preduzeh. I vrati mi glavu molim te.
Okean je tako miran kada mi je glava na ramenima i vazduh je tako bistar i vetrovi dremaju kao bebe.
Treba mi ta moja glava da promuckam u njenim ustima ukus ovog danas.
Stajem. I hodam na prstima.
Jedino tako cu stici da se pogledam u oci sa mackom i golubom koji su mi stalno uz rame.
Izvini cak i sto trazim...
Ali jos uvek nisam naucila da mislim u sebi. Jos uvek prevrcem po kantama spoljasnosti kako bih nasla kljuc cuvenih vrata ka mom unutra. Ne da bih ih otkljucala, nego da bih ih zakljucala kad prestanem da se plasim da ih zatvorim.
Sapnuo mi je Mika Antic danas, a tacnije bi bilo reci - podsetio me je: koliko je velika nevolja imati neuredan um.
Odoh da ga usisam i uzivam u neredu koji se nadam da ce ostati samo spolja, kao i dosad.
Izmislila sam upravo univerzum u kom se niko nece naljutiti zato sto malo bezglavo gresim.
Jos malo da popusti grc u grlu i zacenicu se od smeha.

treba znati reci NE

2008-05-16T11:54:00.007+02:00

Ima ljudi koji znaju lepo da kazu: ' U guzvi sam...ne mogu da stignem....ne mogu...necu...ne mogu...N E!'
Ima onih koji znaju lepo da kazu: ' U guzvi sam...ali stici cu... nekako....da...vazi...ok...u redu...hajde....'
A i jedni i drugi mozda imaju istu pregrst obaveza, debelo uze oko vrata koje mazohisticki sami sebi stezu, brisuci tako vazan prostor samo za sebe, za svoje bliznje...I jedni i drugi verovatno imaju pune rokovnike i grc u ramenom pojasu. Nepravilno disu i paznja im je blago raznesena. No, ipak, neki su dovoljno smotani da ne znaju kad je dosta grickanja sopstvenog mesa.
E, ja sam od onih iz druge grupe koji trenutno uce da kazu: 'Stvarno izvini, ali ne mogu...jer ne mogu...zato sto, lepo, nisam u mogucnosti da mogu...da stignem...sada....ne....a-a, jok...'
Tesko nam je da izustimo to pakleno NE sitnim poslovima, raznim ljudima, monotonim obavezama...povrh svega novcu...
Te pozeleh da podelim sta sve moze da vam se desi:
- mozete se posle tusiranja namazati CIF-om. Da, citavo telo. Razmisljajuci, dok natapate sveze opranu kozu pomenutom hemikalijom, kako je zanimljiva tekstura ovog mleka za telo u koje su ubacili te fine mrvice za piling
-moze vam se desiti da pocnete da skidate sminku za oci acetonom. Da, da natopite svoje lepe oci vatom uronjenom u aceton i provedete narednih par minuta roneci glavom po lavabou i suzama
- moze vam se desiti da vam do nosa u 1 ujutru (dok jos uvek radite za racunarom, u nekom 15. radnom satu) dopre cudan zgusnuti miris paljevine koji vas oprzi po nervnom sistemu i teleportuje iste sekudne do kuhinje u kojoj, kroz dim, nazrete dzezvu zalepljenu za uzarenu ringlu
- moze vam se pri kuvanju kafe svilena marama zalepiti za istu ringlu i planuti
- mozete pasti sa bicikla jer se javljate na hitan poziv pola metra pred stepenice.
- mozete poceti da pravite vrlo nesmotrene greske u poslu.
- mozete preziveti dan na hladnoj hrani
- mogu da vam pobegnu reci
- mogu da vam se dezintegrisu stvari tipa tasne, novcanici i sl.
- mozete da izgubite ljude
- mozete da se prehladite od umora
Da ne duzim...Recca Ne je jedna vrlo vazna i spasonosna rec. Slobodno je koristite za sopstvenu dobrobit. Ne preterujte sa njenom upotrebom jer, kao i sve sa cim se pretera, moze se okrenuti protiv vas. Onaj ko vas voli shvatice zasto NE.
Nista nije vredno kao malo vremena za ljubavni sastanak sa sobom.

Monologican dijalog

2008-05-14T20:30:00.004+02:00

Koji je dan danas?
Bilo koji... dan je stvarno isto sto i jedan zivot.
I jedan susret na kafi jeste isto sto i najduze zajednicko putovanje.
I jedna ja...jesam isto sto i milioni drugih.
Ali i ti si isto sto su i milioni drugih.
I rupa u koju upadas odblesak rupe u glavi.
I sjaj u tudjem oku odblesak sjaja u tvom.
Otkud znam koji je dan danas...
Danas je dan kada je u knjizi ispisan jos jedan list.
Danas je dan kada sam blize onom sto je blizu i dalje od onog sto je daleko.
Ko zna koliko je sati...
Ne vredi da mi govoris jer je to sto obelezava trenutak koji oslikava brojka vec proslost.
Kako sam?
Znam kako sam. Dobro sam.
Znam i kako si ti. Vidi se. Onako si kako ti se desava.
Gde sam?
E, to ne znam da ti kazem.
Gde god hoces...verovatno u par zemalja, par nekih sporadicnih secanja, u necijim mailovima, mozda cak i u necijem novcaniku. Mislim da verovatno upravo sedim sa nekim ko pise domaci.
Nisam ja otisla. Ti uvek odes.
Ili uvek posmislis da cu da odem i posaljes me daleko.
A verovatno i ja to isto pomislim za tebe.
I posaljem te. Daleko.
Sta mislim?
Reci cu ti...Mislim kako da udjem u san i za sobom zatvorim vrata. Ne ostavljajuci ih samo pritvorena za slucaj opasnosti i spasonosni beg u na korak iza sna.

Hvala nosu

2008-05-10T17:52:00.003+02:00

Setih se nekih mmmmmmirisa koje volim....

...mirisa
pokosene trave
grada posle prolecne kise
pokislog toplog betona
zbunja za belim cveticima
raznog cveca
tamjana
bebine kozze
benzina
lakova za nokte
markera
farbe
novih knjiga
svog znoja
i tudjeg kad prija
nakvashene zemlje
maminog cistog vesa
nedeljnog rucka
guste shume
mora
soli
zivotinja
kafe
usisanog i oribanog stana
nove frizure
kozze
drveta
kamenja
jutra
starog
novog
i ko zna cega jos....

Dobra vezba za ucenje padeza.

Ozbiljne uloge

2008-05-06T15:30:00.004+02:00

Lupam glavu godinama pitajuci se u cemu je tvoj problem, dok cvoruga nije toliko narasla da te je potpuno istisnula iz vidokruga i, posto, iako zarko zeleci da te vidim, vise ne mogu, zaklopila mi je oci, sedoh sama sa pitanjem koje se besno okrenulo prema meni, mrsteci se i sikteci:' A u cemu je tvoj problem?'
Dobro, de, nemoj me gledati tako surovo i lediti mi krv u zilama. Vi, gospodo pitanja, znate da budete toliko surova i nasilna da bi vas trebalo zatvoriti iza resetaka iliti linija neke sveske pod kljucem. Ali, znam, onda cete napraviti jos veci haos. Ili, zasto, bar, ne naidjete na vreme? Nego se isprecite onda kada nam najmanje trebate. Kada nam je lepo ili tek pomislimo da smo se ususkali u topli zaborav.
Ako prebacim odgovor u neciji tudji kos - tipa, problem je u....na primer....kosmosu, zemlji, gradu, roditeljima, ali u meni ne, necu bas stopostotno slagati. Samo parpostotno.
Prirodno, jeste veliki problem u nama, ali, ponekad treba osvestiti i ono parce kolaca u usnoj duplji sa kojim smo rodjeni. Koje je nekad toliko veliko da ne mozes ni da ga sazvaces no te davi, ispada ti iz usta u balavim mrvicama i bruka te, umusavi te, poremeti ti sliku pred svetom i o svetu...
Razmisljam koliko je ozbiljna uloga biti roditelj. Kad pogledam sta su roditelji napravili ljudima oko mene. I meni, naravno. I zapravo citavom ovom svetu koji je dete nekih prethodnih generacija. Uz duzno postovanje onima koji su casno odigrali ulogu i pomogli deci da odrastu i budu zrela i srecna. Niko se ne radja ni los ni glup. Samo ga malo i malo vise osakate malo ili malo vise osakaceni roditelji. A onda i deca nekih slicnih roditelja, takozvana, okolina.
Kaze lepo moj dragi Hodorovski - 'na ovom svetu fali samo malo zdrave ocinske ljubavi.' Jer, jasno je da majke, ipak, bezuslovno vole. Samo i one znaju da naprave kratki spoj ako su njih sitno seckali i mleli u detinjstvu. I onda naprave decu kojoj ne daju da odrastu. Sinove koji bi da se ozene mamama. Cerke koje ocajnicki traze oceve.
Sinove koji bi da ugnjetavaju nevine devojcice.
Cerke koje bi da se svete ocevima preko jos nevinijih maminih sinova.
I obrni, okreni, promuckaj, zashecheri, eto ti po planete u frustraciji.
Tako da, izvinjavam se chelu koje sam silovala cvorugom koja mi te je konacno zaklonila i hvala zlom pitanju koje se tebi katapultirano ipak poput bumeranga vratilo meni krvavih iskezenih zuba sikteci: ' A da nije problem u tebi?'

Putovanje osvezenje

2008-05-01T18:59:00.004+02:00

Posle vec hiljadu puta ponovljenog pravila o skretanju tri puta levo da bi se skrenulo desno, valja se podsetiti i onog o udaljavanju kako bi se stvari bolje videle. Iz haosa koji te pojede tesko je nazreti stvarnost. Ne vidis sta ti je pred ocima. Stvari se isprece, znas da su tu ali im ne vidis konture.
Udaljih se malo da vidim sta se to desava u mom gradu, mom zivotu, u mojoj glavi. Kakva svezina, bistar vazduh ovde na, mozda, ni hiljadu kilometara. Ne nadmorske visine nego geografske duzine.
Odjednom se setih kako je krasno imati vreme samo za sebe. I kako je divno doci na mesta na kojima si vec bio, i poslednji put ostavio neku svoju ljusturu koja se sada mozda znatno promenila. Treba svracati na ista mesta, sresti starog sebe i pitati sta ga ima novo. Skenirati ga. Caskanje moze potrajati.
Od samog polaska sam dobila na tacni par novih dragih dusica, nekoliko anegdota za memoare koje cu stvarno morati da napisem (mislim, kako je moguce da svi u vozu budu opljackani osim mene sa pozajmljenim laptop-om od hiljadu evra? (ps. da kucnem o drvo, jer se istim vracam, for God's sake) i sl.dogodovstine).
Vreme me je prevarilo u svakom smislu. Ovde dani traju duze, hladniji su od ocekivanog i gadjaju te svezim vocem desavanja.
Da li stara prijateljstva ne trule zbog manjka zajednicki prezvakane stvarnosti ili zato sto sa sobom nose nesto vise, verovatno nikada necemo saznati. Vecina bi glasala za ono prvo. Ti neki ljudi, koji su godinama tu, i igraju ulogu srodne duse mozda smo ne stizu da ispucaju bonus lepih trenutaka i predju na nivo 'opet ti, ta tvoja ista glava, ista prica i dosadne predvidive reakcije, i jos nisi ni raspolozen!'
Presla sam u godisnje doba iza onog u Novom Sadu, u odnose iza onih koji se mogu predvideti, u prepustanje iza onog koje plasi, u uzivanje iza onog koje sam htela da isplaniram.
Otisla sam malo dalje, da bih bolje videla ono sto je blize.

Opet neki praznik

2008-04-22T12:10:00.003+02:00

Cak i Google danas slavi Dan planete zemlje.
Volonteri organizuju sadjenje drveca.
Cemu sluze praznici? Da ti isprazne dan od svakodnevnih ukalupljenih aktivnosti i podsete te da iskocis iz sheme na kratko. Jer mi robujemo navikama. Ritualima koji su nas okovali. Kako zivi vecina covecanstva? Ustane, ode na posao, vrati se, uhvati moc zvanu daljinski upravljac u svoje ruke i pocne da vlada kraljevstvom ponudjenih programa. Gleda filmove jer je lakse ziveti neciji drugi zivot nego svoj.
Nemam vremena za filmove. Nekad sam ih prozdirala ali sada mi se prozdire moja sopstvena stvarnost. Slicno mi se desava sa sportom - nisam nikada bila u stanju da gledam necije takmicenje. Zanima me, ako i ja ucestvujem. Mozda sam ego manijak. Hihi. Zadrzavam glavnu ulogu. Ili bar statiram. Ali, da odem da sednem u publiku i gledam nastup nekih tamo americkih prevaranata, ne mogu. Evropskih jos hajde de. Ne, ne, ne generalizujem i nisam naci-kontinenstki nastrojena, ali stereotipi su uradili svoje. Cuvaju deo istine. Pazi Hollywood. Ja sam za Bollywood.
Zato je divno slaviti praznike. I tim bolje sto su za svaki dan smislili nesto. Nije napadno. Malo te razbude, podsete na stvari koje zaboravis. Danas na primer imas cast se setis malo planete, biljcica koje mozda nisi zalio, trave koju mozda mozes da postedis svog djona, cveca koje ti odavno nije ulepsalo prasnjave vaze koje stoje za ukras (a tek to sto je zanimljiva tema, stvari za ukras, ali o tom potom).
Praznici su ona crvena stavka u kalendarima, podsetnik za sve ono sto definitivno zaboravljamo. Crkveni te sete porodice. Rodjendani dragih osoba. Drzavni te sete odmora i mozda samog sebe u tom praznom praznicnom danu.
Ne mozemo mi obicni smrtnici na sve da mislimo. Zato smo zaboravu postavili praznicne zamke.
U protivnom bi se ukalupili kao srafovi u masineriju i cekali da zaribamo, da se izlizemo i danas zamene. A onda bi svet zasigurno posiveo i zardjao.
Srecan vam danasnji marsovski utorak zelen kao ovo prolece u mom dvoristu i probajte barem danas da sprovedete staru dobru- ko tebe kamenom, ti njega cvetom.
Uzdravlje!

Vazdusasti glagoli ili rastanci koji me preduhitre

2008-04-22T00:53:00.006+02:00

O, dobra vam noc, kako ste?
Naravno da ima nesto novo, svaki dan u svakom pogledu sve se vise ponavljamo.
Nego, danas nesto razmisljam o rastancima. Rastajanju. Odvajanju, odustajanju, prekidanju i svim tim slicnim vazdusastim glagolima koji nam naprave prostor izmedju nas i onoga od cega se oprastamo, oprostismo ili samo zelimo da to uradimo. Zaokruzite pravo vreme.
U poslednje vreme se odvojih od mnogih stvari.
I razmisljam kako se svako to odvajanje prilicno lagano odvilo, odvija i, nadam se, odvijace se.
Uvek bi me prvo opsela ideja koja iz svog idejnog sveta nikad ne odise izvodljivoscu, ne brinite, a onda bi se desila neka faza varenja iste, promisljanja, zaokruzivanja po coskovima lobanje hiljade 'za i protiv' (mada meni, koja ne zna da misli sve to oko merenja 'za i protiv' nikad nije uredno uspelo, no je uvek licilo na neko vijanje doticnih 'za i protiv' koji bi usplahireno bezali po lavirintu vijuga - ali pominjem to kao neki plan o kom sam uvek malo mastala) i na kraju bih resila da se odvojim od date stvari, ideje, emocije, osobe i u istom momentu shvatila da sam je se vec uveliko resila i pre nego sto je odluka donesena. Fascinantno.
Kada sam prestajala da pusim (a samo druzenje sa idejom i njeno provociranje iz sveta ideja moje malenkosti iz realnosti je trajalo zaista dugo) razbolela sam se i posle tri dana resila da vise ne pusim, iako je, ustvari, potez nepusenja vec bio povucen. Isto se desilo sa kojekakvim porocima. Da sad ne lajem. Kad god bih resila da vise NECU, shvatila bih da je odluka vec uveliko na delu.
Kako jesam jedna emotivna dusica koja ne voli rastanke, ovi su izgleda resili da me svaki put preduhitre i smanje mi muku. Zanimljivo.
Poslednje hit razdvajanje je podrzala najnovija odluka da vise ne jedem meso kad shvatih da sam usred posta i da ga vec mesec dana nisam okusila. Ironija. Pitam se kako se toga nisam setila pre posta ili posle?
Nedavno se desilo par slicnih situacija. Sa stvarima, navikama, obavezama, ljudima.
I sad sedim i mislim- ko tu koga misli. Ja ideje ili ideje mene?
Pomislim da sam smislila da uradim nesto - kad ono - vec se desilo.
Resim da poduzmem nesto i vidim da je vec u stvarnosti.
Da li se mozda samo vreme igra sa mnom da mi pokaze da ga nema i da 'posle' nekad dodje pre 'pre', ili se misli sprdaju da pokazu da se ne razlikuju od akcija. Sve sto mislis moze odmah da se ovaploti. Otelotvori. Ostvari. Da ne pricamo latinski :)
Dobro je nekad uhvatiti stvarnost za rep.
Sad mi se cini da vidim sta radim. Idem u susret nekim rastancima koji su se vec desili.
I lepo od njih sto su brzi od mene. Manje bole.
Nadam se da, kad kliknem na 'publish post' kako bih se rastala od pisanja veceras, nece ispasti da se i ovaj tesktic vec desio i zalepim ga za postojeci. I naletim na sebe u krevetu koja je vec odavno legla da spava.

Setih se straha

2008-04-20T23:47:00.005+02:00

Stare dobre frke od ludila.
Uzmimo da je ludilo samo odskakanje od normalnog. Sta god to 'normalno' znacilo. Ponasanje neprimereno nekom usvojenom standardu. Opsesivno, kompulzivno, depresivno, agresivno, preaktivno, pasivno itd. Sve u prevelikoj meri. Prenaglaseno. Ko je izmerio gde pocinje prefiks PRE nije ni bitno, ali uzmimo da pocinje tamo gde pocinje uznemiravanje bliznjih, daljih, kakvih god - drugih entiteta.
Kao sto se da videti iz prilozenog - mene je uhvatila luda inspiracija za pisanjem i dalje bez plana. Sta da radim. Nema ga na vidiku. Bih ja da se organizujem, zarko zelim, ali ne ide mi. Moram malo da se zalim. Pise mi se a imam nevidjeno mnogo posla. Ceka me stos papira koje treba prevesti, knjiga, i tona casova koje treba pripremiti (iako sam vec stari vuk, ali ne dajmo se uljuljkati u kolotecinu). Kako sednem da prevodim - hvata me panicna zelja za pisanjem. Verovatno da pobegnem od onog sto vec jeste postala shema. I onda se setim kako se odavno nisam srela (da kucnem, paranoji u cast :)) sa svojim strahom od ludila. Zapravo sada mi se ponudio u nekom pozitivnom izdanju dosavsi da me pita: 'Ej, Ivana, a sta ako sad poludis za pisanjem, postanes nesposobna za komunikaciju a samim tim i za rad, te i za prezivljavanje, i zalepe ti se prsti za tastaturu a oci zakrvave pred ekranom i pretvoris se u introvertnog stihoklepca koji pise, osim raspilavljene poezije, neke sastave bez smisla?
Pozitivni strah od ludila. Neka ga. O, konacno se primirio. Sad me zasmejava.
Pre je znao da me stegne oko vrata, zakoci disanje i sve sa zardjalim trozupcem me ubode u debelo meso ponavljujuci gomiletinu destruktivnih 'sta ako'. Kad bih videla otvoren prozor, ubadao me je idejom 'sta ako sad skocis?', kad bih videla noz - idejom 'sta ako sad poludis i ubodes nekog?', kad bih ostala sama onom 'sta ako se sad ugusis jer, oslusni, vec teze dises', kad bih krenula na posao presekao bi mi put sledecom' sta ako sad pocnes da cmizdris bez prestanka i otpuste te jer si pukla?' i tako u nedogled. Sva sreca te me je psihologica primorala da ga iseciramo, razlozimo i zgnjecimo do kraja i da se nasmejem sebi u lice sa zakljuckom da, da - necu poludeti i onda umreti i onda trcati kroz vecnost rascupavljene glave, masuci rukama zauvek.
To su te faze kad se covek malo posvadja sa sobom.
Potom kad se pomiri, sve ispadne jedna stvarno smesna epizoda. Sva sreca. Jes' da epizoda nekad uhvati maha te se ulanca u serijal (duzine, dragih nam, juznoamerickih) i otkine ti socan zalogaj ovog hleba od zivotarenja, ali sve na kraju prodje.
Zakljucak obicno bude najprostiji moguc, poznat vec s pocetka filma, ali smo ga prevideli, onaj prolazni(k) na kog niko nije obratio paznju - te se, eto, pobunio i tresnuo te o zemlju da ga primetis ponovo. Ubo te trozupcem. Zardjalim. I podseti te da, kao sto je izvesni Milan Milic sto napisa 'Pesme klozetske i svetske' srocio:
(izvinjavam se na vulgarnosti, inace sam fina i ljubitelj suptilne recenice :))

''Ono sto smo posejali,
obicno beremo;
ono sto smo zasr...li
uglavnom jedemo.''

Novci, dinari, pare, kesh, kinta, cvonjci, prebijeni...

2008-04-17T13:49:00.006+02:00

Taj sveti prljavi novac....Kaze mi taksista pre neki dan povodom placanja i vracanja kusura u mraku automobila u kom smo oboje prevrtali i prosipali novcanice u zurbi :' Eh, taj novac, toliko ga ima a nista ne vredi!'
Kakva bolna istina. Ispratio me je recenicom koja je pokrenula lavinu misli.
Pozvao me je da preispitam, svoj stav o ovoj tvari sa kojom se svakodnevno borimo.
Sve se pretace u nj i sve iz njega proizilazi. Money makes the world go arround...
Moramo da ga postujemo, jer jeste nasa vitalnost a ne smemo da upadnemo u zacaranu trku.
Umetnost. Sveti balans. Ima neko recept?
Imam srecu da volim ono sto radim i obratno, radim ono sto volim. Ali kad to prevedem u crvene i plave listice, oblije me nervoza. Jer se tu umesa jos hiljada faktora, htenja, zelja, 'smenja' koji bi da podele ovu vitalnu energiju. Tu shvatim da ne znam da se druzim sa novcem. Imamo neku vezu uflekanu prezirom a umocenu u zelju. Hocu ga i necu. Zaradjuje mi se a i jako mi se trosi. Sve vodi ka nekim vrhovima brda a onda se sjurim u podnozje, te se zapitam, a da sam lepo zaobisla brdo i prosetala po ravnici?
Oduvek mislim da pravoj stvari ne treba reklama i da sve sto mnogo kosta je vec unapred prevara, ali u poslednje vreme pocinjem da verujem da ono sto mnogo kosta moze da bude prava stvar jer taj novac jeste usko vezan za postovanje. Visoka cifra budi postovanje. Na sta spadosmo, da...takvo doba....
Kazu da nista sto je dobro nije besplatno. Ovde sad odlazim od teme novca, jer, cesto sam za staru dobru robnu razmenu. Daje sporije efekte ali istinitije. Nije besplatno to sto sad imas racunar i net i slobodno vreme da citas moj blog na ovom teskom slovenskom jeziku koji imas cast da pricas i razumevas. Sve je to paket koji smo zaradili negde, nekako. Nije besplatna ova divna muzika koju sad slusam i ova moc da srocim prosto- prosirenu recenicu. Zasluzih i ja to negde, nekako. Sve je uzrocno- posledicno zaradjivanje. Najlepsa plata je biti zdrav i nasmejan.
I posle tog zakljucka, kada se vratim novcu, shvatim da je ustvari novac ubrzao i uprostio sistem vrednosti i ne treba da ga gledamo sa suprotnog gledista. Kamo srece da je tako bitan koliko mislimo da jeste.
E sad, svako zna da se igra i osisa ovce, sluzi mu ili vlada novcem, (gle, opet rima iz zasede) srazmerno svom svakodnevnom radu u ovoj firmi zvanoj Planeta Zemlja. U kojoj plata ne kasni. Samo je pitanje da li cemo znati da je prepoznamo.
Tako, da, nema mesta agoniji.
Prevescu uskoro citavu a sada samo (neuredjeno) deo pesme mog omiljenog Hodorovskog:

....Novac je kao Buda
Ako ne radis nemas ga
Ako mu zaustavis tok nestaje
Tvoj je samo kada je u tvojim rukama
Ali te ruke nisu tvoje
Ako ga pustis prestaje da bude tvoj gospodar
rob si onoga sto krstis tvojim imenom
novac je svaciji, ali pripada sam sebi....

Alejandro Jodorowsky

Otkud sad pisanje?

2008-04-13T23:53:00.003+02:00

A nekad je toliko citala....
I pisala samo za sebe. Dokumenta pisana na licni zahtev koja se u druge svrhe nisu mogla koristiti.
Ne zna sta se tacno desilo te je pocela da pusta reci u beli svet, besciljno i neplanirano, bez nekog dogovora o njihovom mogucem povratku. Zapravo, sto ih je vise pustala i kako ih je vise odlazilo, nekako, naizgled protivno logici, sve vise ih je nadolazilo i pretvarala se u cev cija je uloga bila da provede nikad izvesni vremenski period pred ekranom, jagodica vec naviknutih na 'qwerty' gimnastiku. A ponekad je ostajala dosledna starom dobrom oruzju - olovci. Najlepse u citavoj prici je to sto je u tome uzivala bez ikakvih tzv. zadnjih misli i trazenja svrhe. Manje lepa je cinjenica da joj se to toliko radilo da je svaki egzistencijalno - svrsishodniji posao pocinjao da gusi.
I, za promenu, eto nama starog dobrog pitanja o svrsi.
Meni se sedi i pise i lezi i pise i jede i pise i pise i pise. Bez plana, jer ne znam da isplaniram ni naredni dan (uvek se otme kontroli), bez svrhe, jer ne planiram (posto to svakako ne znam) da ovo icemu opipiljivom sluzi, a onda se moze zakljuciti i bez svrhe, jos jedared.
Sednem da se iznenadim. Da vidim sta ce da izadje. Nesto uvek izadje. Ocito smo stvarno propusnici, cevi, kanali, tamo neke plutajuce ideje ili vise njih, koje ti zakucaju na mekana vrata temena i ako im otvoris ufuraju se u vidljivi svet.
Bilo bi lepo da mogu da sedim i pisem koliko hocu - da neka prica poprimi oblik usput....a ne da joj rep sasece isteklo vreme. Cini mi se da je sa pisanjem isto kao i sa cesanjem: sto se vise ceses sve te vise svrbi, sto te vise svrbi sve se vise ceses- tako i sto vise pises sve ti se vise pise, i sto ti se vise pise sve vise pises (sad bih sebe utesila i onim: sto vise pises sve bolje pises i za koju godinu mozda i uspes da iskristalises recenicu i uokviris ideju a ne ovako bez glave i repa, znas Ivana!?!?!)
Ovog puta ce da me sasece umor, a pre toga da pomenem pricicu, koje se upravo setih, povodom 'sve sto vise, sve te vise'. Kazu da, kada uzmes pesak u saku i stegnes je, to sto si zgrabio peska, zgrabio si. I vise ne moze da stane. A kad je ostavis otvorenu, kroz nju prodje citava pustinja. Toliko o nevezivanju za ono sto radimo, imamo...Mozda iznajmiti nekog da kad zgrcim saku me lupi po istoj i kaze 'pusti! ?

Zivot u radu ili rad u zivotu ili igranje

2008-04-12T13:17:00.004+02:00

Ne mogu da ne zabelezim zanimljive informacije koje stizu do mene. Danas su mi ispricali kako je utvrdjeno da prosvetni radnici sa deset godina radnog staza ne mogu imati prava da na sudu budu objektivni svedoci.
Hihi. Prvo sam se slatko nasmejala a onda gorko uozbiljila. Sta li bi li tek zakljucili o multifunkcionalnim prosvetarima koji rade preko svake norme. Tj. dvostruko vise od normalnog. Njima bi posle 5 godina uskratili objektivnost. I saberi, oduzmi, eto me u tom kosu. Te se zapitah, zaista, gde je moja objektivnost. Posebno, sto mi desava da se izgubim iz vida. Sopstvenog. Srecom me povremeno neka ruka promrda i trgne iz dremke.
Vec sam u nekom svom nedavnom ispovedanju pominjala izlisnost trazenja objektivnosti; kako da subjekat nadje objekat, odnosno, da se pretvori u isti, kad, kao sto im i samo ime govori, vec su dva odvojena entiteta i dovoljno je vec sto idu u paru, ne moraju se i poistovetiti. Da se ne doticemo ponovo nasih razlicitih istina. I sada, kao, da se takmicimo cija je objektivnost objektivnija?
Razmisljam da ono sto treba da bude moja objektivnost i time pobedi subjektivnost je samo malo obazriviji prilaz drugima, malo budnija paznja. Koncentracija na ono izvan. Usmerenost na sklad sa onim izvan.
A posle 5 godina intenzivnog rada sa, u proseku, dvadesetak dusa dnevno, uz zongliranje njihovih dnevnih emotivnh stanja, zabavljanje, harmoniziranje tih pristiglih (ne)raspolozenja, nije jednostavno ostati u formi i budno pazljiv prema onom izvan. E, tako se rode oni nasi osnovno i srednjoskolski profesori kojima nije do zivota, a ne do uskladjivanja sa nasim sveze pristiglim, cesto zabludelim stanjima svesti.
Sad ih razumem. I oprastam im; ubili su neke silne ljubavi u meni, ali mozda su mi i olaksali zivot suzavajuci mi polje izbora....
Sve ovo me dovodi do zakljucka, da zapravo, cim stvari postanu ozbiljne, treba da priznam sebi da sam zaglibila. Ozbiljno naporne. Ozbiljno teske. Ozbiljno opasne po osmeh. Ne pricam o kontsruktivnoj ozbiljnosti.
Desi mi se da zaboravim da se igram. Ne stignem da pripremim igricu. Ili je se, jos gore, ne setim! Treba nam neki zakon koji bi takvu strahotu ukinuo. Ne samo u skoli, nego u svakodnevnom zivotu.
Na primer, sledece subote se igramo cutanja! Citav dan. Ko pisne...zna se nastavak. Probacu da precutim dan. Danas, se igram nejedenja, ili jedenja zelenozute hrane. I sl. Mozda se zaigram upoznavanja novih ljudi veceras. A mozda se zaigram ucenja 33 nove reci ili 3 nove stvari. Ili koje pesme napamet. Ili se igramo bake i deke i odmorimo se jedni od drugih neustajuci iz kreveta.
Treba da se postidimo cim shvatimo da pretvaramo u one nama tako dosadne velike, koji ti pricaju u slow-motion-u dubokim, umornim glasovima i ispiraju mastu. I, naravno, nemaju vremena.
Hihi. Nije cudo da me nece pustiti da svedocim na sudu...

Ps. Nemojte da dopustite sebi da vam prodje zivot a da niste procitali Stilske vezbe Rejmonda Kenoa. Ulepsace vam objektivnu stvarnost.

Vremenska rupa

2008-04-10T13:34:00.004+02:00

Danas je nestalo sve.
Kako je dobro! Probudila sam se sa, na umu, isprogramiranim danom u sat. I kako je krenuo da se razvija, jedna po jedna obaveza se raprsila. Rasplinula se u nevidljivo. Predivno. Ostala sam sa sobom. U oba smisla. I sa samom sobom a i sa spavacom sobom. A tako sam sebi nedostajala.
I onda sam sela da piskaram. Sta cu. Izgleda da je tako trebalo. Mozda kazem nesto pametno danas. Mozda zakljucim, otkrijem nesto novo. A mozda se ovako namestilo da bih se odmorila i uzivala u onome sto mi se stvarno radi. Uopste nije nuzno definisati. Preskocicu tu zarazu.
Mozda danas ne postojim. Nisu se pojavili danasnji djaci, prijatelji...., ali sto je jos ludje, nisu se ni javili. Hm. Vrlo cudno. Mozda mene nema. Mozda me traze negde po njihovoj stvarnosti. Ili je ovaj dan progutala utroba univerzuma i samim tim mi ga i poklonila. Da ga iseckam i oblikujem kako mi se prohte. Da nadjem onu nit koje se tako mastovito setio Goran Petrovic, nit svrhe o koju bi pokacila svoje misli, htenja i delanja.
Zelja je opasna stvar. Mislim da sam pozelela da budem malo sama i dezintegrisala ljudska bica iz danasnjeg matriksa. Opet mi se ispunjavaju zelje.
Kad vec dodjosmo do zelja, uvek se setim tih prica o zlatnoj ribici i ideje koju sam imala kao mala - ako vec imas jednu zelju- moja bi zelja bi bila da mi se ispunjavaju zelje.
Moze?
Ne secam se objasnjenja zasto ne moze.
Verovatno zato sto bi onda zlatna ribica morala da uvede centrifugalnu obuku za zamisljanje zelja, da nam protrese halavi sistem misljenja, kako se svet ne bi rasturio u paramparcad.

Savet dana: nemojte kuvati i pisati u isto vreme. Inspiracija ce zakazati na jednom polju. Zagorece ili rucak ili tekst. Pogodite sta se kod mene desilo.

Jezik

2008-04-08T00:23:00.004+02:00

Svaki dan se pokrenu neke interesantne teme. Blagoslovena sam tim divnim poslom sa mladim mozgovima. Svaki dan nove operacije, nova seciranja.
Danas je prica otisla mnogo dalje od jezika, a opet najblize moguce njegovoj sustini. Zapravo, mnogo dalje od stranog jezika koji ucimo u privatnoj skoli.
Dotakosmo se teme jezika kao sredstva komunikacije ne samo izmedju dva coveka. Nego coveka sa samim sobom. Da li je taj jezik nas maternji jezik ili kakav univerzalni jezik svima jednak? Da li mi sami sa sobom pricamo na srpskom? I posle boravka duze vreme van granica svog jezika progovorimo sa sobom na doticnom stranom?
Moj drugar indijac Amit misli da ljudima jezik uopste ni ne treba. Taj zna da trepne i da kaze sve jednim pogledom. Pogleda te i procacka ti dusu hirurskim makazama. I, negde, sam saglasna s njim. Sa svim meni zaista bliskim bicima zapravo imam neku nad-jezicku komunikaciju. Cak nas jezik cesto samo zbuni i malo i udalji. Ne moze se svakim dobro cutati.
Verujem u legendu o Babilonskoj kuli jer su neverovatna podudaranja u jezickoj percepciji nacija miljama daleko. Fasciniraju me reci koje su doputovale ili otputovale iz jezika u jezik, kao mali neutrasivi putnici koji bez pozdrava pristizu i odlaze.
Ovom prilikom se setih i cast mu, mog pokojnog i neponovljivog profesora Mise Arsenijevica, posle kog sam se zauvek zaljubila i istoriju jezika. A, nazalost, se nisam rodila kao dete Rokfelera, da provedem zivot u izucavanju takve bozanstvene nauke umesto u radu. Rece Misa : predavanje jezika u privatnoj skoli je cista prostitucija. Tako da mogu javno da priznam da je moj cosak na sred Zeleznicke ulice i da se posteno prostituisem vec 5 godina. Presli su razni preko mene. Dala sam im sve od sebe. Cast onima sa kojima veza traje, na srecu, pa ih ima. Ali su te nase veze i dalje malo, da izvinite, kurvanjske, jer nema pravog posvecivanja. Traje simpatija, ali ne i prava ljubav (molim moje djake da se ne osete prozvanim, hihihi). Ali ne moze covek da ocekuje posvecivanje jeziku u privatnoj skoli. Da je ne nazovem sad jos javnom kucom. Kondome ne koristim, taman posla da zadrzavamo seme u ovoj profesiji. Kako bi bilo sta izraslo? Podsecam samu sebe da je moja uloga samo da im odrzavam zelju. Da duvam u zar, da se ne ugasi.
Da probam da poverujem da ih mi obrazujemo iako smatram da su mene obrezali tokom studija.
Da! U nasoj zemlji a i sire, obrazovanje moze slobodno da se prekrsti u obrezivanje. Sustine.
Ili u bezobrazovanje u odnosima ucitelj - ucenik.
No, sve to ima svoje zasto, i lepo je sto nas ova prica moze zagolicati temom sa pocetka: kojim jezikom pricamo sami sa sobom. Priznajte da mora biti isti kojim prica jedan kinez. Kad bi jako zazmurili i istisnuli tu komunikaciju 'ja i ja' kroz uvo na primer, u vidljivi svet, slike bi se sigurno poklopile. Ili zvuci. Ili osecaji. Ili nista od toga no bezimeno shvatanje.
Kako bi nam bilo par dana bez jezika...samo da se podsetimo da je nekada i tako moglo....I kako se slatko razumemo bez jezika i groznicavo ne razumemo u raspravama na maternjem...

Preporod

2008-04-05T11:24:00.004+02:00

Nije se rodila samo Dunja. Rodila se citava nova porodica. Rodili su se mama i tata. Rodila se gomila baki, prabaki, baba-tetki, deda, ujaka, deda-ujaka, razlicitih komplikovanih uloga, i jedna jedinstvena tetka.
Zasto komplikovane uloge? Na primer: moj ujak, koji je moje godiste takodje ceka bebu. On ce, cerki moje sestre, gorepomenutoj Dunji, biti deda ujak a njegova mama ce joj biti prababa-tetka. A posto smo mu sestra i ja vec sestricine, njegovom detetu cemo biti sestre. Bas slatko, imacu sestru mladju 30 godina :)
Nasli smo u porodici podosta slicnih zanimljivih rodjackih titula.
Povodom toga, setih se jedne price koju koristim na casovima kada se uci vokabular porodice:
(bazirano na istinitom dogadjaju :))
''Imam 24 godine i ozenjen sam udovicom od 42, koja ima kcer od 25 godina. Prirodno, ova mi je postala cerka.
Njom se ozenio moj otac.
Samim tim se on pretvorio u mog zeta, jer se ozenio mojom cerkom.
Tako mi je cerka postala mama, jer se udala za mog oca.
Zena i ja smo u januaru dobili dete.
To dete je postalo brat zene mog oca, tako da je ispalo zet mom ocu.
Za Bozic je zena mog oca dobila dete, koje u isto vreme meni dodje brat, posto je to dete mog oca, ali i moj unuk posto je to dete deteta moje zene.
Rezultat svega je da sam ja, sada, brat sopstvenog unuka, i posto znamo da je muz majke odredjene osobe - otac te osobe, ja sam sada otac svoje zene i brat svog deteta.
Po cemu sam, na kraju, ispao sam svoj deda.''

Pogled na zemlju

2008-04-05T01:19:00.003+02:00

Kako je tamo dole?
Tamo vlada vecita smena.
Mraka i svetla. Toplog i hladnog. Mira i rata.
Ljubavi i mrznje. Obilja i nemastine. Znanja i zaslepljenosti.

Uh, mora biti tesko...Da li ima uopste nekih bica?
Da, ima bica. Bitisu, radjaju se i umiru.
Tesko im je. Ali ne znaju. To im je, negde, blagoslov.

Niko ne zna?
Procenat je promenljiv kao i sve tamo. Neki se probude, neki se uspavaju.

Sto su kaznjeni?
Zaboravljaju da vole.

Izgleda da me svrbe tabani

2008-04-02T10:05:00.006+02:00

Cetvrti mesec. Usunjao se i dreknuo: Salite se malo! Bar jedan dan! Ali, citav dan! Onda je utihnuo i prepustio nam prolece. Sada nastavljam istim ali razlicitim korakom ka petom mesecu koji ce da vikne: Odmorite malo! Bar jedan dan! Ali citav! Mada, ustvari, evo vam deset neradnih dana pa pecite vijuge na laganoj vatrici ako niste u stanju da odlucite u kom pravcu se odmoriti.
Razmisljam o putovanjima. Zakljucujem kako su gradovi izgubili utakmicu koju su tako dugo vodili. Veliki grad je postao samo jos jedan veliki grad u nizu. Mozda bolje receno, fascinacija je postala zeljna drugacijih stvari. Mozda i ritam zivota vise ne zeli da na putu sretne isti ritam zivota. Ne treba mi vreva. Ili, da, vreva, ali potpuno drugacije boje.
Ne ide mi se u velike gradove vise. Navika mi se opire i vristi - ali jos koji put!
Gradovi su se pretvorili u ljude. Otisla bih u veliki u grad da u njemu ponovo sretnem velike duse koje znam. I da se zavucemo u neki mali kutak. I uzivamo u malom.
Ili bih otisla u mali grad da u njemu nadjem neko veliko, udobno mesto i da citav grad poprimi oblik tog coseta.
Uvek nadjem omiljeni pedalj prostora u nekom gradu. Parce prostora u prostoru.
Najjaci utisak mi je ostavio zidic jedne terasice u Trstu, tik uz more, sa kog, posle socne italijanske kafe, i sa metar visine, mozes samo da se srusis u prozirno plavetnilo.
Ili (u januaru) pusti trg u Santjagu de Compostela, sav u kamenu - gde se pretvoris i sam u kamenu statuu, u kamenoj kutiji, u senci monstruozno velike katedrale, za koju se vreme davno skamenilo.
Ili poljska crkva u Budimpesti, u steni. U blizini koje mozes da odes na okrugli bilijar.
Ili ulice severozapadnog Pariza u kojima svaka zgrada izgleda kao parce torte nepravedno odseceno.
Ili terasa u trosnoj cetvrti Alfama u Lisabonu sa koje ti pukne pogled preko bakarnih krovova u plavetnilo vode i neba, uz mili zvuk afro gitare, koju tvrdo tamno lice sirokog nosa svira samo tebi.
Ili najlepsa plaza na crnogorsko - albanskoj granici na kojoj, posle mesec dana u kampu gde se struja i voda pojavljuju po svom nahodjenju, toliko ispraznis glavu da u nju vise ne moze da stane nijedna pisana rec jer postane suvise teska. Mi smo to opravdali kao - postanes blazeno glup i lud.
Samo zvuk i pesak i zvezde i krave.
Ili, klackanje vozom uz Rajnu. Obecah sebi da cu to jednom uraditi brodom.
Ili.... jos mnogi gradovi, a onda planine, pa neke poljane, sume, jezera, divlje plaze...
Mozda se uopste ne radi o mestima...
Mozda se radi o trenucima podeljenim do poslednje mrvice i zapamcenim zahvaljujuci lepom dekoru.

Ne moram u novi grad. Hoda mi se nekim zemljanim putem, po nekom zivopisnom pejsazu, gde bi se mogli sresti neki sasvim obicni ljudi i sa kojima bi se mogle popiti neke osvezavajuce zivotne price.

Mrda mi se. Da bih se podsetila da mi je kugla kuca. Jos uvek ne mogu da se skoncentrisem samo na jednu sobu. Sedim u jednom gradu - izmedju cetiri zida. Ah, kako je sve relativno...

Godine

2008-03-28T23:33:00.004+01:00

Sta znaci biti mlad? Star? Evo ja, na primer, nemam pojma da li sam jos uvek mlada (sto se mene tice naravno da jesam, osecam se kao da imam 20) ili bi trebalo da upadnem u onaj kos - zvani 'vec je u godinama.' Stvarno ne znam. Ne spadam izgleda vise u mlade. Mi smo sada odrasli. Veliki. A tako mi se ne svidja kad mi persiraju...
Ne znam vise ni do koje godine smes nekom reci da je dete. Ova deca danas poprilicno rano izgledaju odraslo. Ostala su bez detinjstva. Danas mi se ucenica zalila kako joj sestra od 6 godina kuka da je debela!?! Mala izgleda najnormalnije!
Opterecena ovim novim 'fake' barbikama predimenzioniranih oblina. A mi smo se igrali sa papirnim lutkicama i seckali im najludje haljine...
Inspirisao me je danas clanak jednog francuskog profesora filozofije koji je izvukao sledece iz nase zbunjujuce svakodnevnice: 'detinjstvo je problem, adolescencija beskrajno dugo traje, zrelost je neuhvatljiva, starost je neprijatelj'. Precizna definicija sveta danas.
Mlad covek - recimo nek' cuva tu titulu do trideset i druge, (hihi, nadam se da nisam preterala, pa mlaaadiii smooo) se pretvorio zapravo u "Coveka koji nema vremena". U ovom nasem plemenu nema vise mesta za ''Bikove koji sede''. O njih mozes samo da se spotaknes.
Da, tipican primerak nema vremena, zuri, nervozan je, ometene paznje, ekspert za duboko meditiranje pred malim ekranom.
Mislim da su se neki termini pomesali i uzeli za principe. Svima je iskonski stalo da postignu nesto u zivotu. A mozda bi ih trebalo podsetiti da postignu zivot.
Sramotno ali istinito, zlatno doba za um, starost, poprima prezrenu sliku pakla.
Valjda ce nas toga spasiti plastika i Q500 kremice.
I nemoj da ti izleti pred nekom epitet 'starija' gospodja.
Doba heroja je skoro potpuno izbledelo. Bice da ce samohrane majke sada sa batinom u ruci krenuti naoruzanim ladjama u spasavanje zabludelih princeva. Ko im je kriv, same su to htele, bildovale su, ojacale i sada hoce nekog jaceg od sebe. Kiborga.
Lepo rece Miranda: 'Ako zelis idealnog muskarca, najbolje je da ga rodis!'
Opet sam skrenula s teme. Ponela me slika drustva. Bolje da sam skrenula u prirodu. Prirodu bez drustva!
Da, godine. Mene ipak ne brinu (jako). Znam (skoro sigurno) da ih nema.
Vidi me -zar ne izgledam kao neko ko ima i 10 i 13 i 32 i 64 godine? Stvarno se tako osecam.
Cemu starenje? Ko kaze da mora da se odraste? Menja se vreme. Nekada se jasno znalo sta znaci biti odrasla i zrela osoba. Danas je to nemoguce utvrditi. A ako se drzimo onoga - nista silom - izgleda da nije ni nuzno utvrdjivati.
Cika ciji sam inspirativni clanak danas procitala lepo rece - dovoljne su tri stvari za zrelost:
iskustvo
odgovornost
autenticnost
Saglasna. Dozivi, prozivi, uzimaj, prihvataj, cuvaj i budi ono sto jesi.
To neko uspe sa 16 a neko tek sa 60.
Reflektor na mene - po prethodnoj definiciji, izgleda da sam odavno zrela osoba. A osecam se mladje od ove moje novorodjene sestricine.
Kako sam krenula cini mi se da cu u sedamdesetoj ponavljati kako jos uvek nisam stara. A opet, moja voljena kontradiktorna priroda oseca starost od pocetka. Ponovo dupli pogled. Valjda necu ozrikaviti.
Sta je uopste starost? Mozda samo navika na teren.

Brisanje prasine

2008-03-28T14:40:00.005+01:00

Saku po saku blata i idemo. Polako. Prvo nabacujem, prskam, meljam jednu na drugu, a onda cu sve to lepo oblikovati i izvajati svoju figuru. Od blata cu se napraviti. Potom, kad se blato stvrdne, napravicu glazuru od meda i secera. I pozvati pcele na gozbu.

Izgleda da nisam jedina koja bi da uzme mikrofon i krene po svetu zaustavljajuci i pitajuci ljude kako su? I sta je za njih sreca? Ideje se dele. Da ne kazem da su deljive. Lebde u vazduhu i zakace se za neciji mozak, te ko prvi devojci njemu ista. Mozda krenuti po svetu i pitati ljude sta je za njih istina?
Kazu - cuvaj se onog ko misli da je ono u sta veruje istina.
Kako onda da verujes u nesto ako neces verovati u to kao istinito? Ili mi izmice ova metafizicka problematika.
Ili je samo dovoljno svoje verovanje propratiti malim neutralizatorom - 's moje tacke gledista'. I skratiti muku tvrdoglavima a povecati je zbunjenima.
Obicno mi se stvari svide pre nego sto su mi jasne. Tako da verujem u gore pomenuti savet.
Nisu nase istine iste. I moja nikako nije tvoja. Negde se mogu ocesati i mozemo gledati u istom pravcu ali i dalje videti razlicito.
Cemu onda frka oko istine?
Tome sto je na kraju ipak u njoj poenta.
Ali je ne mozemo definisati.
Meni, na primer, ona jako treba. Da ne kazem da sam ovisna o njoj. I zato bolje cuti ako ne mozes da je izgovoris. Ovo pre bese savet samoj sebi. Zato cu i ja da pocnem da cutim. Ako uspem. Navikli smo da je zaobilazimo. I brbljamo kojesta.
Pokasucu da primenim ovaj kineski obicaj: oni odaberu jedan dan u mesecu kada doticu stvari po kuci i pitaju ih da li im trebaju. Ako ne, onda ih uklone. Resih da tako dotaknem svet oko mene. Stvari, ljude, aktivnosti, odecu...hranu....pice...zelje....stosta.
Cudna su ovo vremena - dodje leto trideseto i preispitivanje...a kod Dostojevskog su ovakve krize imali osamanestogodisnjaci.....da Bog da ih uvek bilo.
Bice manje prasine.

Na jedvite jade

2008-03-27T22:35:00.003+01:00

Jedva sam se setila gde sam zaboravila bicikl sinoc!
Stara boljka.
Zapricala sam se i otisla kuci peske, u drustvu.
Nikad treznija.

Jedva sam se odlucila da odlucim nesto.
Potom sam se grickala sitno, sekuticima u nepoverenju.
No, alea jacta es...
Teram se bicem da sama sebi verujem, dok se ne naviknem da jedino tako treba.

Jedva cekam! Jedva cekam da se sve namesti i da jedva cekanje postane samo sebi svrha.

Jedva gledam. Dani su mi puni desavanja a san kratak.

izokrenuta ja - price iz price radi price

2008-03-27T00:45:00.000+01:00

(neka istina)
Mozda nisam 'neka liberalna' nego sam egzibicionista koji zeli da podeli intimu iz svoje glave iliti pre, srca, sa vama. Uostalom, od liberalnosti ni L jer gomila mojih prijatelja ni ne zna za ovaj cosak u virtuelnom univerzumu. Ovde jos uvek mogu svasta da kazem. Iako pazim i dalje. Trebalo bi da otvorim jedan potpuno anonimni i na njemu viknem sve sto hocu. Stid? Da, pitam se danas da li se radi o stidu. Brze bolje sebi objasnih da je u pitanju ustvari strah. Strah od istine? Ovo bi trebalo da bude zalosno. Plasim se da kazem sve sto mislim - jer se plasim, zapravo, reakcije na istinu. To dalje vodi, strahu od neshvatanja ove moje divne dusice i odbacivanju iste. Od strane koga? Tamo nekih. Kojih bre? A znaaaam, dobro, sebe same! Eto, uhvatila sam se na delu. Stidim se da ispljunem sve pred sobom da ne bih ista ta ja taj ispljuvak zgazila i otisla. I onda bi ispljuvak (ja) ostao sam, razmeljan na ulici da ga gaze i ostali, a Ja bih otisla. Od sebe?!Koja sad Ja? Hm? Slika se cudno raspodelila. Sve Jedno (mi) je.
Dobro, trebalo bi biti nezniji prema sebi, pomaziti se po glavi, reci si sve i ostati sedeci na kafi sa sobom, u cistoj i osvezavajucoj ljubavi.
Svaki dan u svakom pogledu sve vise i vise napredujem!

(povratak)

Nego, prepustam se ovom egzibicionizmu i objavljujem svecano da se centar mog zivota preselio unutra. Da! Bio je napolju nekih 10ak godina. Poslednji put sam se srela sa svojim centrom, tako nesto, pre ravno deceniju. Mozda i vise...I bas mi je drago sto smo se ponovo nasli! Zapela sam o nj. I pozvala ga nazad.
Cini mi se da sam pre desetak ili vise godina izvrnula kozu naopacke, sve sa organima, i tako se setala gradom a i sire, da ne kazem kuglom. Pustala da mi se arterije smrznu na snegovima, da mi se jetra sprzi na vrucini, da mi se creva vuku po podrumima. Heroj! Ojacala, ogrubela, otupela, i bila vrlo vrlo 'cool'.
Necu da si sudim surovo, nije da nisam uzivala.
E, onda se nesto desilo, neki samar, neki procep, neki sut u straznjicu i ja sam se uplasila. I postala najveca kukavica na svetu. Uplasila se svog sopstvenog trinaestog sprata, mraka, samoce, nozeva, smrti, bolesti, zatvorenih prostora, disanja, gutanja, sporta, autobusa, kola, visine, zicare, posla, vode, ludila, putovanja!?! Cega sve ne!

No i to se nekako u mom neznom univerzumu zalecilo, zahvaljujuci raznim divnim dusama oko mene i dovelo me do momenta kad resih da se obucem. Da izvrnem kozu na unutra, kao sav normalan svet i nastavim nekim laganim korakom.
Da uhvatim svoj izgubljeni centar, koji ni nisam trazila ali eto ga, podmetnuo mi se pod noge.
I da jos usporim.
I jos malkice.

(zbrkano)
Sad kad je centar tu, na red ce doci istina. Kakva? Ko zna kakva! Nista ja unapred ne znam da kazem. Pustam da me zivot iznenadjuje. Ko zna sta trazim.
Ni ovaj tekst nisam planirala uopste da ispadne ovakav. Opet sam nesto sakrila! I skrenula sa teme koja mi je bila na umu na putu do kuce.
Nisam planirala mnogo stosta.
Nekad cak mislim da ne znam da mislim. Misli misle mene. Ne ja njih.
Luduju same.
Bar jesu dosad.
Mozda ih sad pohvatam i svezem. Stvarno ne znam da smislim i isplaniram. Trudim se!

Kako cu napisati knjigu koju planiram vec godinama?

I jos mi se pise!
Nesto hoce napolje!

(uplasena ljubav)
Pa se pitam ko ce da se bavi citanjem ovolikih ispovesti. Net literatura.
Da li je sve vec receno?
I to me nekad muci. Nekad mi se ucini da sam otkrila nesto i budem tako ponosna i onda procackam po netu i naravno vec neko rece, nacrta, napravi...objasni...
Mozda isto ovakvo jedno - sta god bilo- ponovicu se - ispovedanje, postoji na tri bajta levo od mene.
A onda se opet setim da smo jedinstveni i da nema dva ista...icega...nicega....

Pogotovo ne dve mene. Hehe.
To vec godinama objasnjavam decacima i nikako da shvate na vreme.
Izvinjavam se unapred suprotnom polu, ali, fakat, sporije pali.
A posle bude kasno. Posle = kasnije. Posle ispada jos kasnije od kasno!
Ono sto je filozofija mog omiljenog sporta - capoeire - i sa cim zestoko kuburim(o), a to su 'tajming' i 'distanca', bih mogla da primenim u svim aspektima zivota. Pogotovo medjuljudskim odnosima.
Ne biram ni tajming ni distancu.
U sahu vadim kraljicu u trecem potezu.
Ne stajem na crveno.
Pisem bez plana.
Zaboravljam kraj viceva.
Sudaram se sa zidovima, kvakama (veceras i sa konobaricom i punom tacnom).
I volim jako!

Rage against the machine

2008-03-26T01:45:00.000+01:00

A moj racunar i dalje tera po svom...Zivi neki svoj zivot u koji ja niti zelim, niti znam da zadjem. Stavise, njegova privatnost me izvodi iz takta. Pun je nekih tajni koje ne mogu ni da slusam ni da gledam, ne da mi se, necu, c! Ponasa se kao da je u pubertetu. Mozda bih mogla da ga podmitim necim, samo ne znam jos cim tacno.
Da ga pre ukljucivanja poljubim u ekran, pomazim po tastaturi?
Mada,s vremena na vreme se neke stvari same poprave. Te se ne uzbudjujem bas jako.
Tako to biva u mom univerzumu.
Cesto bez objasnjenja, plana, najave...
Samo pocnu da rade. Kao zvucnici koji danima nisu pustali zvuk i odjednom sami od sebe propradili. Ne zelim da ulazim u pitanje zasto i kako.
A masine i ja imamo neki cudan odnos. Krize u vezi nailaze, prirodno, kao u svakoj komunikaciji. Samo sto je njih vise a ja sam jedna i kao da saradjuju.
Veliki lift je zapoceo citavu svadju i prestao da radi bas kad je otoplilo i meni postao nuzan za spustanje bicikla sa trinaestog sprata. A veliki sam uvek vise postovala i simpatisala od malog. Onda sam morala da se umiljavam malom liftu danima i da mu se uvlacim svim nemogucim trikovima u njegovu mini-utrobu sve s brzincem.
Ubrzo je ovo neprijateljstvo preslo na racunar a potom na sporet.
Sporet je nekim spletom okolnosti poceo da strajkuje i gasi ringlu po ringlu. Na kraju sam poslednja dva dana kuvala rucak na najmanjoj ringli za kafu. Dok se i ona nije ugasila.
Kako i zasto, ne zelim da ulazim u detalje!
Zatim mi je veceras izbio osigurac i u kuhinji vise nemam svetla. Ni u dnevnoj sobi...Ne znam da ga promenim!
Prvo manje prostora u liftu, onda manje surfovanja po netu, potom manje kuvanja a onda i manje svetla.
Neka metaforicna poruka?
Need a man in da house!

Vecita skola

2008-03-23T16:37:00.000+01:00

Sto lepse mislis lepse se zbiva. I sto god lepsi zivot bio - odgovornost se ne smanjuje...Lice ne ide bez nalicja. Manje problema ne podrazumeva bezumno uzivanje. Problemi su pozivnice da um izadje na bal. Um koji odavno nije pozvan ninakakvu zurku moze lako da se uplesnjivi. Pogotovo u nekoj toplijoj klimi. Mozak u frizideru vec duze traje.
Mene je sramota da se zalim. A dodje mi da uzdahnem i kazem - Eh...ceka me ovo ili ono. Moram ovo ili ono. A moram - znaci hocu! Iako, vec se ponavljam, u principu je sve bez vecih problema. Zapravo, bez problema slicnih problemima drugih na ovom podneblju. Fizicko prezivljavanje volim da izazivam. Psihicko izaziva mene.
Svake godine novi zadatak. Pretprosle je bio hrabrost.
Prosle godine strpljenje. Iz prosle godine mi je ostalo jos par ispita,nisam je skroz ocistila ali pustili su me da se upisem na sledecu. Ove godine mi se smesi ispit snage izbora. Odluke. Zivot je poceo da me provocira na najludji moguci nacin. Nudi mi toliko divnih stvari. Sve tece. Izrasce mi jos koja glava da mogu da gledam na sve strane. Postala sam lopov sopstvenog vremena. Kad ga ukradem od sebe sebi (paradoksalno, da) osetim se najlepse na svetu. Ali tu se opet namece moje staro otkrice da, cesto, da bi skrenuo levo moras skrenuti tri puta desno.
Ove godine mi se nudi pregrst divnih stvari i eto sveze spremljenog pakla zapakovanog u svetlucavi celofan sa masnicom. Njami. Ne zalim se! Naprotiv, ponosna sam sto sam ga prepoznala. Svakom svoj mali slatki pakao za desert. Take it or leave it. Meni to malo cepa srce. Vidim da je vreme da naucim da se odlucim. I da kazem NE kolacicu da bi mogao kasnije veliko parce svadbene torte. Prokleto tesko. A gladan na piru. Opasno je prejesti se. Coveka moze pripasti muka. Povracace.
Ponavljam sebi staru dobru 'zuri polako!'
Ponavljam sebi da vec imam odgovor na sve i da treba da pocnem da se slusam.
Teska srca pocinjem veliko spremanje.
Nekad je tako slatko izgubiti se u neredu svoje sobe, svojih misli, svojih planova i zelja i uzivati sto u tom neredu samo ti znas gde ti je sta, dok ne zaboravis.
Tek sada razumem moju mamu koja je na to uvek shizela i magicnim potezom ruke stvarala odmarajuci red. A meni je taj red uvek izgledao nemoguc za ostvariti ga. No, sad se namece.
Porasli smo.
Pustila bih neko veselo 'smrc'.

IzokrEnuti svet ili izOkrenuti svet (akcija ili situacija)

2008-03-21T11:40:00.000+01:00

Trebace mi pomoc nekih jacih dusa da izokrenemo svet. Da ga nezno uhvatimo odozdo i polako ispravimo. Nekom ce to izgledati pogresno jer se navikao na ovu sliku. Ali uvek ce nekom slika bockati oci jer ce patiti od ove ili one navike. E, tako nastaju sekte. Hihi.
Nego, htedoh izneti na svetlost dana ono cime me sputava stvarnost da se osetim zdravo.
Meni se ispunjavaju zelje! I kako ovo izustih, tako su me podisli zmarci i neki sujeverni strah da sam sada sebi zapecatila sudbinu time sto sam svoju tajnu istinu naglas izgovorila! I da ce se sada moj saradnik univerzum ipak okrenuti protiv mene! Da ce me mrko pogledati i zavrnuti slavinu lepih dogadjanja - jer, treba cutati o lepim stvarima! Ne treba ih podeliti sa svetom jer u svetu vrebaju mracne sile koje samo cekaju veselu vest nad kojom bi se nadvile i ugusile je! I uostalom, ako vec imas srece na nekom polju, cuti! Nemoj da se drugi zbog manjka iste osete lose! Ako ti se odskrinu neka obecavajuca vrata nemoj da zucnes! Nego, pukni u sebi od zelje da to podelis, jer nikad ne znas da li ti mozda i najbliza dusa u sebi krije krvolocnu zver koja ce ti oteti zalogaj! Tako nekako izgleda ovaj paranoicni danasnji zivot koji meni steze omcu oko vrata. I zato htedoh da viknem - da! Meni se ispunjavaju zelje i ide mi! Evo, od jutros su mi se vec dve ispunile! Sta da radim!? Pozelim i desi se! Da Bog pa oboleli svi od ove moje bolesti!
U isti kos nametnute tisine mozemo staviti i zaljubljivanje. Zaljubis se i osetis se najkrivlji na svetu! Upadnes u neku mrezu od hiljade u cvorove upetljanih pitanja 'Da li?' 'Kako?' 'Zasto?' Sve bi nesto da kazes, a ne smes jer mozda nije momenat, i mozda ces uplasiti tog nekog, i sta ako pogresno shvati, i sta ako si se prevario u proracunu!? Ili, ne daj boze, kazes sve sto mislis a ne naidjes na dragi engleski izraz feedback? Nego ostanes jadan gladan? Cista propast, je l'? I potrosis sate i dane premotavajuci situacije u kojima bi mogao nazreti skrivenu poruku koja bi ti olaksala mukotrpnu egzistenciju - ali je nema! Eto lepo, nema je, i, ako je nazres- izmislio si je!
Kad je jos majka priroda zakocila nesto sto treba da tece?
Zar nije divno cuti da se neko zaljubio? Evo meni se to desilo okruglo 5 puta u proteklih 365 dana i to iz sve snage. I nisam uspela da precutim ni jedanput! Pisem ljubavna pisma na tri jezika. Prijatelji mi vise ne veruju. Hihi. Sta da radim, u protivnom bih pukla. Mozda bi mi neki organ pukao. Sto ne dici malo moral dragoj nam osobi?
U ovom izvrnutom svetu je i jako bitno u odredjenim godinama uraditi odredjene stvari. Zavrsiti fakultet, udati se i napraviti decu. Ljudi u tridesetim su u kolektivnoj paranoji. Pogotovo oni koji nisu nasli srodnu dusu. Provlaci se jezivo pitanje: ' Je l' imas nekoga za mene?' Kao da se radi o pijaci i kili jabuka koje, eto, mozda uzmem ako nisu lose!?! Emancipovana lepsa strana populacije je prestravljena (opet u tisini) strasnim baukom zvanim Bioloski sat. Oslabljena jaca strana populacije je zbunjena u moru izbora i mogucnosti, svetlih poslovnih ponuda i silikonskih grudi. Najteza stvar na svetu postaje Odluka.
Bese to doba kada ljudi jednostavno nisu mogli da se odluce! Nisu imali snage. Ali zato su imali novca i mogli su da plate nekom da odlucuje umesto njih.
Razmisljam o novom zanimanju. Otvoriti agenciju za odlucivanje. Mada i to vec uveliko postoji upakovano u neke druge znanosti. Sva sreca.
Imamo sve oko nas.
Imamo previse!
I sad, naravoucenije- zasto se ona probudila i resila da pametuje?
Sto bi Gutovic rekao - mozda nekom bude od koristi.
Nadam se da ce svet poceti da priznaje.
Da gleda. Da oseca. Da se ne boji.

2008-03-21T11:34:00.001+01:00

Mislim da mi je svet masina objavio rat!

Proletanje

2008-03-21T11:11:00.000+01:00

U duhu godisnjeg doba koje uvek najbrze prolece, valjda zato sto sve sto je slatko kratko traje - iako licno u to ne verujem, no volim se postapati starim narodnim, a ipak drzati oprecnog stava, resih i ja da proletim i kroz ovaj virtuelni kanal. Ne bi li se pundravac umorio. Visak snage u manjku vremena je obrnuto srazmeran kvalitetu oblikovanog dela proizislog iz pomenutog viska. Mada ni u to ne verujem. Ali posto u meni zive 2 osobe koje pokusavaju da se pomire ( mada ni u to ne verujem, jer mozda bas namerno pokusavaju da se posvadjaju ne bi li mi ucinile zivot zanimljivijim) primorana sam jos od malih nogu da mislim duplo. U oba pravca. Mada sam mozda i ovo slagala.
Elem, poklonimo se prolecu koje ima tako ironicno romanticno ime.
Bolje ga nasli!